Kada joj je dosadi da odgovara na moja pitanja bez prestanka, ona mi da neki ’vrlo važan zadatak ’, ne bih li prestala da joj smetam dok ona sprema čerkice za školu. Jutros su se svi uspavali i postoji šansa da zakasne na prvi dan škole, ako nas izda naš stari četvorortočkaš.  ’Mama kada ću JA da krenem u školu??’- vičem iz kupatila, dok se zvuk starog motora utišavao niz našu ulicu.

Učiteljica je u više navrata upozoravala mamu na moj neobičan način pisanja, i govorila da se odupirem korekciji istog. ’Gospodjo,Vaše dete možda ume da čita najbolje u odeljenju, ali zato je njen rukopis katasrofalan!’. Mama bi samo odmahnula glavom, uzdajući se u vaspitno-obrazovni program  škole kao soluciju za moje buntovništvo.  Usledile su svadje oko igračaka,pa oko školskog pribora i naposletku oko odeće i obuće. Reč ’deliti’ bila je medju prvima u mom rečniku. Druga je bila ’polovno’.

Kada ste najmladje dete u kući,znate da ste osudjeni na te dve reči. Dok je komšijama simpatično,roditeljima ekonomično, a vašim starijim braćama i sestrama smešno,vama je dramatično svaki put kada nasledjujete novu stvar,koja je zapravo već korišćena, istošena, ne nova-polovna. Počinje od igračaka. školskog ranca, knjiga,radnih svesaka (u kojoj se trag olovke uvek vidi bez obzira na tatino trljanje gumicom istog),patika,odeće. Ali pre svega vrlo rano se nauči reč ’deliti’. Deliti čokoladu,kadu,sobu. I u svom tom deljenju i polovičenju,naučiš koliko je lepo imati nešto SAMO tvoje, NOVO.

Znaju oni koji su imali rezervisan tek ugao troiseda u dnevnoj sobi tokom gledanja omiljene porodične serije,da je uvek teško ceo stati u taj ugao ali je nemerljivo vredno,imati uospte svoje mesto baš tu u tom gnezdu. A kada godine prodju,dovoljno brzo da zaboravite i datume da zapišete,onda se taj ugao poput kakve bele kuge raširi. Sada sediš već na dobroj trećini kauča,pa zatim,gle čuda možeš opružiti i noge,imati čitavo SVOJE mesto pred tv-om.

Jer ljudi rastu,sazrevaju,odlaze. Sve nove stvari koje priželjkuješ,jer oh bože,ne želiš više ’ono što je ostalo od sestre,a još je valjano,zašto kupovati novo’,nisu više-tako nove. Ptići napuštaju svoje gnezdo,postaju preveliki za gomilu grančica i lete u plavo prostranstvo, niz vetar.

Oblećem oko maminih nogu,rizikujući da je ozbiljno povredim. Već šesnaesti (ili tek drugi) put je pitam da li joj je čaj dovoljno vruć,da li da joj donesem više šećera,da li uopšte želi taj čaj. Namrštena je već nedeljama,pati koliko i ja sama. Sve stvari su sada moje. Sve mama kupuje samo meni. Nema više polovnih svesaka,torbica.širokih pantalona. Nema više guranja na kauču,grčenja ili prebacivanja nogu preko nekog drugog. Previše je tiho u samo mojoj sobi. ’Teško mi je Minice...samo si mi još ti ostala. Godine su brzo prošle,i vi ste tako brzo porasle. Osećam promaju sa leve strane srca i nisam potpuna otkada nismo više na okupu. Zna mama da deca odu kad tad...ali kolika je cena odlaska,to nisam znala. Dodaj mi kašiku..i hoćeš li mi više doneti taj čaj??’