Zapravo sam te osvojila svojom ženstvenošću,  ljupkom I mirnom crtom ličnosti. Tvoja glava na mom stomaku... Onog trenutka kad si mi saopštio da si pronašao mir upravo tu, na jedinom delu svog tela koji sam oduvek smatrala najvećim nesavršenstvom. Poput usplahirenog dečaka, trudeći se da ostaviš utisak zanosne pripitosti, obgrlio si me oko struka. Tvoj dah se skrasio u mojoj kosi. Budiš me, sat je otkucao tek par minuta nakon ponoći. Budis me dodirom. Pronalazim tvoj osmeh . Nirvana. Ukus tvojih usana podseća na čokoladu. Sva moja čula oživljavaju. Osećam se življom no ikada. Umazana sam . Zapravo smo jeli čokoladu. Srećna sam. Grlim te poput deteta koje je raj pronaslo u zagrljaju oba roditelja. Ostajem u tvom zagrljaju sa željom da nikada ne dopustiš da me moji hirovi otrgnu od tvojih dlanova.

Otkrivam da mi nisi dao sebe. Naslikao si portret, ali si ga odbacio na gomilu misleći da mu nisi dao ni delić svoje duse. Opijen mirisom vecnosti, vratićeš se da ga potražiš. Bio si u pravu, nisi mu dao sebe. Dao si mu nežnost, toplinu, gorući pogled pun predanosti I ljubavi, miris jagode, ukus čokolade u ponoć. Dao si mu jesenje boje Beograda. Dao si mu sve moje. Bojiš se da ce ono sto si nenamerno stvorio onog hladnog oktobarskog jutra u Beogradu dok si me ispraćao na stanicu, a ja ti govorila u kakvom se raspoloženju budio grad, durila se I izmicala ti, urezati predubok trag. Želeo si da me bas ti ukrades gradu koji najbolje skriva ljubavnike. Vešto si me pretvorio iz onoga što sam mislila da jesam u nešto svoje. Učinio si da otkrijem ženu u sebi. Oteo si mi čašu piva iz ruke govoreći da mi se u nastalim naborima na licu otkriva da mi se ne dopada I da ne razumeš zašto pristajem da ga popijem. Bio si na korak da me u potpunosti otkriješ I razoružaš. Ipak... Nesto potajno mi nije dozvolilo da se ogolim. Da se otkrijem do srži. Želela sam da postavim stub jači od strasti. Temelj jači od pukih potreba.

Nikada neću okusiti sreću jake žene. Jedino je ponos ono sto me čini jakom u činu opstajanja I čvrste volje. Mene razaraju osećanja. Moj papir trpi sav intenzitet radosti I patnje. Ja sam pesnikinja po urodjenom šestom čulu da osećam. Da proživljavam tudju sreću I bol podjednako kao svoj. Reči me čine živom. Reči i osećanja. Ja ćutim. Priznaću ti da mi tvoje prisustvo nedostaje podjednako kao prisustvo osobe koju sam volela svim srcem I sa čijim je odlaskom srušen čitav moj svet. Čitavo malo carstvo koje sam gradila zahvaljujuci Njemu. Moj otac. Moja najlepša uspomena.

Sa severa ti ledeni vazduh vraća iskru osmeha na lice. Ponovo preživljavaš sve. Pretvaraš se ponovo u ono što nisi. Bacaš opušak cigarete u zloslutni Bosfor I okrečeš se. Danas me se odričes. Govoriš zbogom. Ali uspomene žive. Žive negde u Beogradu.

Nedostaje mi tvoja kosa. Tvoje sitne crne kovrdze. Kako mi se prsti uvek upetljaju kad poželim da ih ukrotim. Nedostaje mi da ti govorim ono što bi ti uvek izmamilo taj divan osmeh na lice-da si moj jorgan, jastuk, šerbet, moja baklava. Nedostaje mi tvoj prekor kad god pohrlim za žvakom. Tvoja netrpeljivost prema istoj. I tvoja nespretnost kad poželis da isečeš jabuku, a onda me pogledaš umilno I ja to učinim. Nedostaje mi da te osvajam, zavodim, kradem te od tebe samog. Da ustanem pre tebe, umijem se I očešljam, našminkam neprimetno, a onda se vratim u krevet I pretvaram se da spavam, dok se ti pretvaraš da nisi primetio da sam se iskrala. Nedostaje mi tvoje telo koje nisam doižvela do kraja. Nedostaje mi tvoj način hodanja I stalno saplitanje. Nedostaje mi tvoja ozbiljnost I slika greha na licu stvorena nakon sto sam ti otkrila svoje godine. Tvoje prozivke na njihov račun. Igra svetlosti na licu dok se budiš pored mene. Dok si moj. Nedostaje mi da mi pripadaš. Da zajedno odgledamo film, da se smeješ dok ga ja burno preživljavam. Čak I da mi govoriš laži, sve dok me činiš srećnom. Sve dok si moj.

Čvrst zagrljaj I zbogom. Zbogom koje poliva mastilom sve zarečeno. Nedostaje mi tvoja odeća. Kada oblačiš crno I prikažes sebe u drugačijem svetlu, a ja sam ponosna, jer te poznajem onakvog kakav zapravo jesi. Nedostaje mi što smo tako prokleto isti. Tvoj predivan osmeh koji predstavlja kapiju Hada, iza koga se otkriva okean patnja, ožiljci pretrpljenog bola.

Sećam se svake tvoje izgovorene rečenice I svakog pogleda. I znam da tog trenutka nisi lagao. Za samo četiri dana preživeli smo čitav život. Ja jesam. Neću te zaključati u svom srcu. Nikada. Ali neću dozvoliti sebi nitI bilo kom drugom da te ukloni odatle. Ti si tu svoje mesto zauzeo časno. Razumem te. Znam da bih ja na tvom mestu učinila isto. Vreme I daljina su najveći čovekovi neprijatelji. Ali sada ću ti reći zbogom. Da bih sebe sačuvala.