A stvarno mi nedostaje... Mislila sam da će sneg da pokrene onaj stari osećaj koji sam imala kao čeljade... Omatorila sam bre! Nema euforije, ali i dalje verujem u čuda! Mali delić toga je ostao da živi i jedva diše. Van svetskih kriza, van serbish mentaliteta, van svega, van ovog sveta... I ta neka ljubav sa velikim LJ i dalje progoni. Zastane korak, dva, pa opet sustigne, pa i prestigne. I ne možeš protiv nje ma koliko da se boriš i koprcaš. Uporna bre kao najgora šuga koje nikako da se otreseš. I iznova i iznova ujeda, ali neka...Ti ujedi su slađi od bilo čega na svetu. Samo da me ne prestigne dok ja žurim u drugom pravcu, a ako ona mene prva ne zapazi, teško njoj. Ja ću već biti daleko...

P.S. Za sve moje drage čovečuljke (a znaju oni ko su), za sve koje volim i koje baš ne volim, za sve koji me vole i baš ne vole, za sve one zauzete (a nisu me čekali (sram vas bilo!) ), za one koje sam povredila a nisam htela i one koji su mene, za sva izgubljena prijateljstva, namerno-nenamerno, za lude godine koje su bile i biće, za uspomene. Svima želim da ih LJubav ne prestigne i zaobiđe dok oni gledaju u nekom pogrešnom pravcu.

P.P.S. Možda nam se nekad ukrste putevi.