Današnji dan provodim nekako isto kao i prethodnih 60 otkad je počela vrelina. Asfalt gori, ja u 4 zida, vrtim se okolo, sednem za kompijuter i malo sam na fejsu, ocenjujem tuđe živote, pratim dešavanja, smejem se modnim promašajima „folk generacije“... A i malo igram moju omiljenu ubijalicu vremena „Sims“... i tako satima... pojedem nešto i nastavim.

U tom mom životu živim drugu realnost. Gradim karijeru, imam kuću koju svi mogu samo da sanjaju, custom made vozilo, nekog dragog i naš podmladak kako trčkara okolo. Ostvarila sam sve ambicije i životne želje. Šta kog đavola...?! Gasim svoj savršeni svet, gledam kroz prozor onog „stvarničkog“ i shvatam da je sunce odavno zašlo. Još jedan propao dan. I od večeri nema ništa. Već unapred znam da su vlasnici mojih omiljenih brojeva odavno zauzeti svako na svoju stranu. Sem mog mede naravno, ali to ne računam. Kako li sam upala u ovo stanje pitam se....

Kuvam kafu, otvaram širom prozor, palim moj mali otrovan štapić i počinjem da vraćam film. Brojim CV-je koje sam poslala, na koje nikad nisam dobila odgovor. Sećam se zvanja koje imam na srednjoškolskoj diplomi, koje mi ne znači ništa bez nekog krvnog srodnika u toj oblasti. Za fakultet naravno nisam imala ni volju, ni želju, a ni džep kao i većina vršnjaka u mom Zaboravljenom gradu. Sećam se jedno pet-šest promenjenih poslova koji mi nisu dali ni jedan upisani radni dan. Ljudi koje sam poznavala. Ljudi koji su me zvali sve dok im je nešto trebalo. Svesna sam bila da će to tako biti, svesna sam i sada zašto ih nema. Lepo gratsko lice odjednom je zauvek nestalo, niko ga se više i ne seća. Umorila sam se bila od svega. Lažnih obećanja, prijatelja, grada koji sve uzima a ništa ne daje. I šta dalje? „Motika u ruke pa na njivu“, rekli bi naši roditelji. Hm...Teško... Motika je odavno retro. Šta voliš da radiš? U čemu uzivaš?

Hobi! Zašto ne unovčiti svoj hobi?! Nešto u čemu uživaš i što radiš za sebe i za druge. Pogotovu ako znaš da ti je to „Bogom dano“. Pronašla sam svoju „motiku“! Počinjem da se smejem sama sebi. Rešenje je bilo sve vreme tu. Skačem sa stolice i bacam svoj otrovni štapić jednom za sva vremena. Neće mi više pružati utehu, dosta je sa tim. Hoću da krenem odmah i sada! Ali moje strpljenje je na testu, ponoć se bliži. Sutra... Krećem sutra. A do tad... Idem da postavim sebi novi cilj, napravim još bolju kuću i udam se za Vin Dizela!

Valjda mi je dozvoljeno da maštam još samo malo.