Postaju uplašeni, sa zebnjom odlaze na sve kontrolne preglede, a strah ih iznutra izjeda kao kad moljac nagriza masivan nameštaj od drveta. Dugo i sporo.

Kada ta ista sumnja isklija u latinski naziv-bitka počinje. Teška i mučna.

Prva bitka je ona koju čovek vodi u sebi. U istom svetu u kom je i juče živeo, ali danas pod mnogo drugačijim okolnostima i sa drugačijim saznanjima. Tad je prava veština izvući hrabrost ispod svih isplakanih i neisplakanih suza, ispod misli koje se munjevito roje i čine da se stekne utisak kao da se diše sa polovičnim kapacitetom pluća. Divna je hrabrost i smelost koja krasi nasmejana lica, ona koja su svesna svoje borbe. Ta lica se ne plaše visokih, belih vrata, dugih hodnika i gomile snimaka i nalaza. Oni znaju da će izvojevati pobedu u ratu, da će imati dosta teških bitki pred sobom, ali rat će dobiti i rezultat će biti 1:0! 1 za njih; 0 za latinski naziv.

Ruke njihovih prijatelja i porodice biće raširene za njih, čestitaće im na pobedi i bodriti ih da još hrabrije uđu u sutrašnji dan. Zbog tih raširenih ruku se vredi boriti, vredi verovati u svoju pobedu i svoj uspeh. Vredi i okusiti život posle tako teške borbe jer se nakon toga živi drugačije, iskrenije.

Shatiš koliko su, zapravo, nekada za tebe važne stvari nebitne, a sitnice važne. Tu čovek sam pred sobom postavi drugačije ciljeve i meri život po nekim novim aršinima...

Želi samo da je zdrav i spokojan. Da su njegovi najmiliji zdravi i srećni, i da ga uvek sa istom nežnošću grle...