Da sve stane i da se svet podeli na dva dela: jedan je onaj napolju-kiša, lepljivo i mokro opalo lišće po trotoaru, hladna i vetrovita jutra kada se žuri na posao; Drugi je ovaj svet u mojoj sobi, u kući koja sa svoja 24 podeoka na Celzijusovoj skali prkosi kiši, vetru i snegu sa druge strane zida.

U tom svetu bih uvek mogla piti jaku i slatku kafu dok se neki film vrti na TV-u. Mogli bi… Onda sati koji prolete za čas, ispunjeni pričom, dremkom i smehom. Želim da se uvek tako smejem! Isto tako, želim da nam  uvek pravim večeru, da slušam kako je proveo dan i pustim da bude kraj mene kada mi zatreba zagrljaj koji u tišini kazuje i pokazuje dosta toga lepog. Da bude tu kada treba da se popravi usisivač ili naoštre noževi.

Čak i kada se trgnem iz sanjarenja o svetu koji ne zahteva napuštanje toplog stana, oslušnem dobovanje kiše po oluku i shvatim da mi kiša zapravo ne smeta. Ni sneg. Ni hladno vreme. Imam jaknu, šal i rukavice. Ne smeta mi odlazak na posao u kišno jutro. Imam kišobran. I njega. Čini da sijam kada su napolju oblaci …

Znam da će se u životu smenjivati dosta oblaka, kiša i otopljenog, prljavog snega. Imaće obličje meni nenaklonjenih ljudi, poraza, teških životnih situacija i svega što čini onu težu stranu života. Ne marim za to. Imam zagrljaj u koji se uvek vraćam i kad sam tamo, iz te perspektive, svet mi ne izgleda tako strašno…

„Voli se zato što se voli. Ne postoji razlog zbog kojeg se voli. Volim te jer se čitava Vaseljena zaverila da dođem do tebe“

Paulo Coelho