Nego, da se vratimo dva-tri sata unazad...

Sigurno svako od nas poznaje ljude kojima kao da na čelu piše “NE! Ne smeš/nije najpametnije/ne možeš da me imaš!” Daaaa, baš su oni ti koji pokreću onu čuvenu dilemu šta-bi-bilo-kad-bi-bilo.

I tako sam večeras sa svojim “NE!” bila u kafiću. Pričamo, smejemo se, i odjednom, na sto stavlja crtež-Pepe le Pew! Crtano za mene! Hej, pa ovo je vrrrrlo originalno udvaranje! Poljubac, njegova ruka preko mojih leđa – čisto da zajedno prkosimo onome “ne smeš/nije najpametnije/ne možeš da me imaš”… Provedosmo fino veče, doduše, celokupan utisak je pokvarila priča o tome kako je situacija među nama komplikovana i onaj ružan osećaj  nemoći, kada bi menjao dosta toga, samo da možes.  Ili možda i možeš da menjaš-samo kada bi bilo hrabrosti za promenu. Strah i ja - natežemo se već dugo vremena, i ta bitanga je, ako ćemo realno da sagledamo celokupan score, u popriličnom vođstvu. Toliko prednjači da sve češće i češće razmišljam o tome kako želim nešto jednostavno, kako želim da sa svojim nekim “DA!” prošetam gradom, da ga upoznam sa prijateljima i da se rešim svih ograničenja koja “NE!” i ja osećamo. Razume “NE!” moj strah, neodlučnost, moju želju da budem slobodna i da slobodno držim nečiju ruku.

To veče se pozdravismo na jednoj raskrsnici kao pravi drugari. On desno, ja levo i svako na svoju stranu. Hm, ovaj put je zafalio zagrljaj, ali nema veze. Vraćam se kući, i kako je bilo kasno, grad je delovao prazno, bez gužve, bez graje. Samo se iz obližnje pekare, baš dok sam prolazila kraj nje, začuše stihovi: “Kada odeš onda učini to, da tako ne izgleda… Kada odeš od mene…” U sekundi zastadoh, pa ponovo krenuh i odjednom, pomislih da sam baš večeras otišla, da smo baš večeras otišli jedno od drugog, a da nije izgledalo kao rastanak. Jednostavno, samo su nam se putevi razišli – on je na raskrsnici otišao desno, a ja krenuh levo i… U glavi i dalje odjekuju reči pesme, čini mi se kako sekunde prolaze, sve jače i jače. Srce ubrzano kuca i tamo negde na ulazu u moju ulicu primetih da ni obrazi nisu više suvi. Neka, nisu krenule na silu, neću ih na silu ni zaustavljati.

Tako uđoh u kuću, poslušah istu pesmu i suočih se sa stvarima kakve jesu, bez ulepšavanja i doterivanja i zaključih da ću  svog “NE!” uvek povezivati samo sa najiskrenijim i najlepšim osećanjima. Bez gorčine, bez trunke gorčine…

Hej, “NE!”! Hvala ti što si večeras platio kafu i podario mi inspiraciju. I oprosti mi, znaš da je strah opasan i dobro uigran protivnik…