Kako skoro dve godine ne živimo zajedno i u istom gradu, primorane smo da se  (što se komnunikacije tiče) oslanjamo na ovu modernu tehnologiju; djavo da je nosi-toliko puta sam poželela da mi internet i telefon može biti zamenjen onim našim ispijanjem kafe i dugim razgovorima koji pršte od razumevanja svega izgovorenog i onog o čemu se ćuti. Elem, moja najbolja drugarica je rešila da naglas izgovori ono čuveno “DA” i da otvori jedno novo poglavlje svog života. Kaže mi kako ću trebati nekoliko dana pre venčanja da budem uz nju, kako bi volela da učestvujem u planiranju tog dana, kako se pomalo plaši… Plaši?! Luda moja, kao da ne zna da uz sebe ima muškarca koji će joj uvek biti podrška, oslonac, koji će bitu tu kad zatreba, samo za nju...

Da li je od pomoći kada znamo da se na tako veliki korak odlučujemo sa nekim ko zna da nas prati ili je doza straha neizbežna? Kakav je osećaj glasno izgovoriti da se odlučuješ za jednu osobu, da joj se u potpunosti predaješ i da svoj život nastavljaš od tog dana u prvom licu množine? Promene, ono sto nam je svima potrebno, a čega se nekako najviše plašimo... Ali, prijateljice ne bi bile to što jesu da se međusobno ne bodre i razumeju. I tako ja ohrabrih i razumeh sve što mi je napisala. Tako sam bila srećna zbog nje! Rekla sam da ću doći nekoliko dana pre venčanja, da na mene uvek može da računa, čak obećah da ću za tu priliku da sebi obezbedim i prikladnu pratnju :) Svakako, do jeseni ćemo se videti pa ćemo tu temu “pretresti” do detalja, uživo! Već mogu da zamislim-uzbuđenje, radost, suze i jaki, jaki zagrljaji-bez toga naši susreti ne prolaze. Sigurno će u jednom momentu reći “Cimi, tako bih volela da i ti nađeš nekog uz koga bi mogla da budeš srećna” Da, i Cimi bi to volela… Onda ću je skrenuti sa te teme i pričaćemo o venčanici, cipelama, frizuri, kako je sve to zamislila, kako se oseća, je li srecna? Kako zamišlja njihovu zajedničku budućnost, tražiću da mi priča o tome kako je kada svako jutro vidiš isto lice na svom jastuku, kako je kad zajedno delite kućne poslove i da li misli da će taj papir nešto da promeni u njihovom dosadašnjem zajedničkom životu. Mislim da njima niko ništa ne može, prosto su stvoreni jedno za drugo i zaslužuju svu sreću ovog sveta!

A za dan njenog venčanja, izabraću najlepšu haljinu, stati na visoke štikle, a za ruku će me držati muškarac koji će učiniti da svi moji strahovi nestanu. To sam obećala Mariji i sebi, a svoja obećanja uvek ispunjavam!