Moj, u nekoliko navrata oživljavan profil je, čini mi se, od silne upotrebe, stekao neku vrstu sopstvene polusvesti i odlučio da, bez mog prethodnog odobrenja, sebe učini dostupnim za sve slučajne prolaznike, hakere i druge potencijalne 'prijatelje'.

Lepotančić mi se obratio veoma učtivo, pričajući mi o svojim brojnim srčanim udarima prilikom višednevnog špijuniranja i o potpunom gubljenju razuma nakon što je saznao još jednu informaciju koju je moj druželjubivi profil nesebično podelio sa njim. Kao i preostalih 99,99 posto biologa, ovaj veseli momčić odlučno veruje samo u dve božanske stvari – sudbinu i, oh, kako romantično, ljubav na prvi pogled. Baš kao i ja.

Posle prvih nekoliko nedelja besomučnog trošenja mojih slušnih i profesorskih govornih organa na Ekonomskom fakultetu, ovaj ljubavno – udvarački wake up call me je zaista digao iz mrtvih. Opet sam počela da pevam pod tušem, da sebe potpuno dajem dok plešem, da oblačim vesele košuljice i šarene majice umesto sivih džempera i starki. Savršena romansa besprekorno skrojena u mojoj mašti je održavala konstantan osećaj treme u stomaku, dovoljno jak da nisam mogla da jedem danima. Osećala sam se lagano i zaljubljeno. Usporenih fizioloških funkcija i onemogućena da se koncentrišem na bilo šta drugo, posmatrala sam život sa visokog, paperjastog oblaka, sa kojeg bih skočila jedino da mu sa prisiljenom dozom razuma odgovorim na poruku ili otkucam par reči na chatu. Pošto su nam sve društveno – socijalne mreže ustanovile visok stepen kompatibilnosti, sledeći logičan korak u našoj ''vezi'' bilo je jedno pravo, pravcato ćaskanje uživo.

Nakon neprospavane noći i čitavog dana provedenog u odabiru savršene odevne kombinacije, procene idealne doze šminke i parfema, uspela sam da preživim taj ponedeljak bez sedativa. Stičući dodatno ubrzanje nošena podivljalim hormonima i naletima oštrog novembarskog vetra, stigla sam na Studentski trg i tamo zatekla visokog, crnomanjastog dečka, koščate građe, visokih jagodica i krupnih upadljivih očiju. Bio je krajnje divan.

Ne znam da li je to posledica umora od, takoreći, praska koji se desi usled prenaduvavanja balona sa osećanjima, ali onog trenutka kada je moja mašta dobila svoj realan oblik i materijalizovala se u ovog lepuškastog, dobroćudnog studenta, moja osećanja su se neutralisala, i čežnju i zaljubljenost je zamenila neprijatna ravnodušnost. Moj divni biolog je odjednom postao nezanimljiv i običan, previše dobar i naivan, neambiciozan i neperspektivan. U njegovim krupnim, kestenjastim očima mogla sam da prepoznam samo nesigurnost, a njegova kreativnost i domišljatost koja me je ranije toliko oduševljavala bila je nadjačana nedostatkom stila i ličnog pečata u bilo kom polju života.

Pokušala sam da zamislim sebe sa njim i videla nešto nalik početnoj situaciji. Hladna, isforsirana veza, internet umesto razgovora, televizor umesto zvezdanog neba, You Tube linkovi umesto serenada, MSN umesto ljubavnih pisama. I zgrozila sam se.

Shvatila sam da ljubav i slatke reči izgube svaku svoju  čulnost kada se transformišu u elektronske signale. Sutradan sam prošetala sama ulicama Beograda i krenula da, iznova neutralisanih osećanja, stvaram sebi nove ciljeve. Posmatrala sam kako se put preda mnom muti od brzine i naleta vetra, stezala ruke oko bolnih grudi, boreći se za vazduh koji je namerno izbijao iz mojih pluća. Osećaji krivice i odgovornosti za sopstveni život pokušavaju da smeste snove u stvarne dane, da eliminišu čisto postojanje. Jer, za to se, najdraži, vredi boriti.

Kada sam došla kući, napravila sam sebi šolju tople čokolade i ugasila svoje društveno – socijalne mrežne veze.