Čovek bez cilja nije potpun. Ljudi greše kada kažu da je cilj kraj, najuzvišeniji stupanj njihove želje i ništa drugo do sreća zapakovana u novogodišnju kutiju. Sve je to samo trenutak i inspiracija za neki novi, veći i bolji poduhvat. Stalno težimo višem i boljem, ambicije rastu, a samo oni mudri i dobri biraju sredstva. Često nismo ni dovoljno mudri ni dovoljno dobri. 

Snovi, snovi… Oni mali obični i oni veliki i još običniji. Kada maštom ne bismo začinili život, sve bi bilo monotono i sivo. U poslednje vreme sve više nailazim na ljude koji se ne usuđuju da sanjaju. Previše su razočarani i gaženi u prošlosti da bi sebi opet dozvolili izlet na polja mašte. Posmatrajući ih, pomalo se bojim, ne želim da me loša iskustva osvoje i ovladaju mojim mislima i srcem. Volela bih da postoji makar garancija za večno sanjarenje, čak i onda kada su ti snovi nerealni. 

Želje više nisu što su bile. Za želje treba imati petlju. Sigurnost ma koliko bila teška lakše se podnosi od novog izazova. 

Gde je nestala odvažnost, a gde se izgubila hrabrost? Opterećeni postupcima postajemo sve samo ne svoji. Gubimo se u jeftinim zadovoljstvima i površnim stvarima, od ljubavi, preko posla do priajteljstva. Lakše je imati površnu vezu nego dati nekome sebe celog. I shvatam da je sve pitanje rizika, ali zar nije život sam po sebi jedan veliki rizik?

Odgovori su u nama. Ko je dovoljno jak neka ih pronađe i promeni svet na bolje bar malo.