O knjigama sam već pisala, ali ovaj put na tapetu su ljubavni romani. Ponekad gvirnem i u ona štiva gde se slavi snaga ženskog uma, lepota godina koje nose i bitnost ljubavi, one prema muškarcu, ali i prijateljima.
 
U skoro svakom drugom bestseleru susrećemo se sa junakinjom koja je uspešna u poslu kojim se bavi, muškarac joj nije potreban, šta više prezire ceo muški rod i na kraju roman zapečati poljupcem sa nekim kretenom ili derištem u najboljem slučaju.

Na početku bajke nazire se prava avantura, misterija pod velom strasti. Ona je najbolja riba u gradu. Radi za najbolje kompanije, živi u prestonici, vozi dobra kola ili pak ima ličnog šofera, ne mari za muškarce i drskost joj je vrlina. Naravno ovakvi romani su sve samo ne realni, ponekad se pitam zašto ih i čitam. Džejn Ostin mi je daleko realnija po pitanju mnogih stvari.
 
Hajde da vam kažem zašto prezirem ovakav zanos u romanima. Čitava ta industrija nam stvara ili bar doprinosi stvaranju pogrešnih sistema vrednosti. Uče nas nekakvoj lojalnosti i poverenju koje kada primenimo u realnom životu i ne dobijemo pozitivan ishod, gubimo sve. Sledi raskid, gubitak prijatelja, pa čak i posla. Polako ali sigurno posmatramo svet kao veliku nepravdu i apsolutno zlo.
 
I pre nego što se upustite u novi roman, definišite svoj. Ne kao bajku, već kao život čiji akteri nisu prinčevi i princeze nego ljudi koji su i više od toga. Dopustite sebi da živite život po svojim merilima, a ne po merilu romana, TV serije ili "pametne"  izjave  "volim te", od strane sumnjivog lica dok nemate ništa na sebi.
 
Umesto jeftinog ljubavnog romana kupite sebi jednog Kafku ili Tolstoja. Niste čuli da je Ana Karenjina bila dobra "mačka"? Hajde sad, na čitanje! 
 
p.s  Jedan nesvakidašnji roman pišem i živim.