Možda zvuči jednostavno, ali ne umeju svi da budu sami. Javlja se strah, javljaju se misli sa kojima ne žele da se susretnu. Izbegavanje ne može da otkloni njihovo prisustvo. Tako da je nekada zaista potrebno prošetati, bez telefona, sam sa svojim mislima. I poslušati ih.

Roditelji, prijatelji, dečko, devojka, svi oni su savršen deo naše životne priče. Ali, bez obzira na broj prijatelja, na lep, drugarski ili komplikovan odnos sa roditeljima, divnu vezu ili ne – mi smo sami sebi uvek tu. U tom kontekstu je onda najvažnije da se zavolimo. Jako. Bez ustezanja.

Unutrašnja sreća je nezamenljiva. Sve stvari koje nam se dešavaju onda doživljavamo u punijem sjaju, kompleksnije i lepše. To nije tako težak zadatak – jer smo upravo mi odgovorni za sve promene koje su potrebne da budemo zadovoljni sobom. Ne bi trebalo da bude teško, uz manje ili više truda.

Posle primećenih nedostataka, odluke, slika počinje da se popravlja. Osećaj postaje pravi. I onda možemo da odemo u šetnju i da se prepustimo svemu što naše biće želi da nam kaže. Možemo da uživamo u postignutom. A, naravno, možemo sami sebe da nagradimo. Naša su pravila. Naša je svest.

Slično je kao kada čitamo neku jako zanimljivu knjigu, ili kada se uživimo u film. Tada učimo da budemo sami. Tada nismo svesni svog okruženja, i krećemo se po imaginarnom svetu. Tada smo potpuno sami, jer je to naša mašta. Iako gledamo film u društvu, naš doživljaj je drugačiji. Mi putujemo na druga mesta, i iz drugih perspektiva posmatramo istu radnju.

Nekad je naša mašta najbolje mesto na kome treba da budemo. Upravo u toj mašti saznajemo svoje snove. Onda nam ostaje stvarnost da počnemo da ih ostvarujemo. Samoća nam može mnogo toga otkriti i razjasniti. Misli koje se u gužvi ljudi ne mogu čuti, tada progovaraju. Upućuju nas u dobrom pravcu.

Zato im treba prići, bez straha. Uvek je lepo izdvojiti, pa i deset minuta na zatvaranje očiju i osluškivanje srca.