I tako često u nekoj neprestanoj borbi za neku, večitno nedostižnu glavnu, zaboravljamo na onu svoju, ipak najvažniju. A onda se, kao po običaju, ređaju u glavi hiljade I hiljade repriza, onih dragih i manje dragih, sve dok opet čvrsto ne odulučiš da staneš pred svetla pozornice spreman za nove uloge koje ti život dodeljuje.

A onda opet nešto počinje, nešto se završava, vrti u krug… Ali mi smo ti koji biramo za sebe i to je najbolje zar ne?

Sedim tako pre par dana udobno zavaljena u fotelju i razmišljam… Prođe godina a da se nisam ni okrenula, a onda sevnuše u glavi slike najlepših događaja po kojima u je sigurno dugo pamtiti. A bilo ih je tako puno… Ne mogu da vam opišem koliko sam srećna zbog par ostvarenih snova u njoj ali mogu da vam kažem - Verujte i desiće se. Setih se tu i svakog novog poznanstva, prijateljstva i ljubavi. Izmamiše mi osmeh i one sitne trzavice i po koja suza u tišini. I… Ne znam zašto poželeh za trenutak da zaustavim kazaljke sata i zadržim je bar jos malo.

Možda su me pomalo uplašile sve te priče o nekim novogodišnjim počecima, odlukama i očekivanjima. Ja za sebe znam - nastavljam svojim putem. Jedina odluka koju donosim je da će mi predstojeća godina biti najbolja do sada. Tako će mi valjda i svaki početak u njoj biti lak.

A onda taman kad se spremih da ispratim staru, završih u hitnoj. Da pojasnim odmah… Nije to za mene bio jedan od onih katastrofalnih dana kada ležiš sa infuzijom iznad glave i prebrojavaš zvezde ili sta već. To je za mene bio dan koji je došao da me podseti da sam zaboravila na sebe (opet). I to je u tom trenutku svakako bila najvažnija odluka. Hmm… Rekoh li na početku da je život najbolji režiser? Ups! Milsim da će me neki opet kritikovati što sam pronašla dobro tamo gde baš i nije. Ali nema veze, oprostiće. Navikli su već. I znate šta? Sve dok postoji ona stara: ,,Ko zna zašto je to dobro’’, ne mogu mi ništa. To je moje oružje i branim se... Moram.

Jedino onda, na kraju dana, u tišini, negde duboko u sebi vodim one slatke bitke sa samom sobom. Stigne me baš tu ponekad i more skrivenih suza i neizgovorenih reči. A onda nove bitke između mene i onih koji se tu bore za prevlast. Pobede me uglavnom i onda sve po starom i iz početka… I to je onaj slabiji deo mene. I to sam ja, ali ne dam se. Jaka sam ja, ipak…

Pisaću vam o njima kad ih pobedim jer nisam ja za teške tekstove i sporedne uloge…

Ali takva sam i volim sebe bas ovakvu. Verujem da možda baš ispred vašeg ekrana kuca bar jedno ovako pozitivno i ludo srce koje će me razumeti. I znate, u tome valjda i jeste sva lepota ovog virtuelnog sveta.