Stvarno se zapitam kako nisam napustila svoje ideale iako i meni ponekad deluju daleko i nerealno. Odakle mi snaga da se uporno suprotstavljam drugima kada me odvraćaju od njih? Biću iskrena, ne znam odgovore na ova pitanja, ali ono što sigurno znam je da ih neću napustiti, nikada. Mislim da, iako sam ponekad, slabić mogu da budem toliko hrabra da verujem da će mi se putevi otvoriti sami…

Priznaću vam, al’ onako stidljivo, da već mogu da vidim sebe kako se ponosno smešim onima od malopre, znate već… Neke bitke sam već dobila, a novi putevi se tek otvaraju.

Već je postala svakodnevnica slušati priče o propalim ljubavima, snovima i uspehu. Navikla sam na odmahivanja rukom starijih na moje stavove. Samo ti sanjaj dete moje, govorili su mi. U početku su i umeli da poljuljaju moje brodove a onda sam shvatila da ni najjača oluja nije dovoljno snažna da ih potopi i izbije iz moje glave. Pomislićete da sam uobražena, ali ne, nisam. Ja sam samo srećna jer znam da, kako god se osećala, imam svoje more snova kojim ću uvek moći da zaplovim kada me snadju brige i problemi.

Naučila sam ploveći da budem gluva za ne možeš, ne vredi, to je ovako ili onako… Ali, naučila sam i da slušam samu sebe. Više se ne davim u moru tuđih mišljenja, moje more je sada mirno.

Još uvek umem da se smejem od srca, da uživam u sitnicama, jer one ustvari i čine zivot velikim. Naučila sam da uvažavam tvoje mišljenje ali i da imam svoje. Naučila sam da se radujem svakom novom danu, susretu, poznanstvu… Iako me mnogi kritikuju što dajem previše sebe, uvek ću biti tu za druge. Uvek ću biti spremna za savet, podršku, lepu reč, zagrljaj. To me ispunjava! Srećna sam jer još uvek primećujem boju kose, očiju, reči umesto telefona i markirane odeće. Još uvek si mi bitniji ti kao čovek sa svim vrlinama i manama i tako će uvek biti.

Sreća je kada se probudiš i nemaš zbog čega da se kaješ, kada se uveče moliš za druge umesto za sebe, kada znaš da je bilo i pogrešnih izbora ali naučiš da se ne kaješ jer je svaki korak koračan srcem. Navikneš se i da vetar sećanja ponekad ume da zaboli ali i da će ih uvek biti. Možda nam sudbina ponekad i ne pruži dve prilike ali na kraju shvatiš da se poraz samo tako zvao na početku, da je na kraju uspeh. Uvek…

Živeću i dalje u svojim snovima, tamo, tamo gde mašta postaje stvarnost… Nastavljam svoje putovanje samo putevima srca. Jedini pravac kojeg se držim je biti dobar čovek, praštati i voleti. Sve ostalo me ne ispunjava!

Mogu da pričaju, mogu da ne veruju, mogu da viču. Ne čujem ih! Neću odustati jer oni nisu uspeli, ako ne znam naučiću ali ću zauvek, gde god bila, imati ono najvrednije - nadu. Na mojoj lađi uvek ima i biće, mesta za one hrabre koji ustaju i posle oluje, koji nikad ne gube nadu. Zbog njih sam i ja tu i neću ih izneveriti.

Kladila bih se jedino na ovaj osmeh, na svaku noć prepunu maštanja, na onu jedinu istinu koja mi ostaje kada se oči napune suzama da je moje srce ipak dovoljno snažno za sve gore napisano. I sada vam se zaklinjem OD SRCA da neću prestati da verujem, nikada…