Sa dvadeset i kusur godina poželela sam da imam jednu od onih starinskih - pravih ljubavi. Znam da je nekada davno ljubav bila reč koja se nije izgovarala. Danas o njoj se priča. Nisam matora ali sam željna malo romantike. Malo nekih starih manira. Slanja pisama. Čežnje. Džentlmenstva. Zar je to danas mnogo?

Danas kada su poruke sastavni deo svake minute. One starinske stvari mi nedostaju. Iako su odavno izgubile smisao. Razum je odleteo kroz prozor i sve je drugačije. Gledaš osobu koju voliš svaki dan, svaki minut bilo preko Skypa, Viber, Whats upa, Facebooka. Gledaš slike preko Instagrama, čitaš misli preko Twittera i gde je tu nedostajanje. A onda mi drugarica kaže: ''Pa on je nestao, kaže nema vremena da mi se javi''. Eh. Pa i ja bih nestala.

Guši me sva ta mreža tehnologije oko moje glave. Te tanke nevidljive niti su svuda oko nas. Žao mi je ali ja želim to vreme koje je prošlo. Želim onu bajku koju moja baka ima. Znate ona se sa mojim dedom viđala samo preko brda i mahala mu. Nekada bi uspela da mu doviče nešto što bi on čuo ali to su bile jednosložne rečenice. Sve dok jednog dana on nije došao sa njegovom porodicom da traži njenu ruku. Možda za nekog to i nije romantika ali za mene je to romantika na nivou. Nisu se ni doslovno znali. A evo nisu se ni rastali i dan danas za skoro 50 godina braka. Svađaju se svaki dan ali su tako smešni i slatki. Baba viče na njega a deda je gleda odsluša sve što ona ima da kaže ona se izviče i nastave dalje kao da nije ništa ni bilo. Svako jutro mu ona kuva belu kafu, sprema doručak, ručak, večeru i nikada joj nije dosadilo. Nikada mu nije ni rekla volim te. Ali to njihovo vreme je prošlo. I svaka generacija drugačija je.

Ne znam šta se sa mnom desilo ali meni je dosta tehniologije. Ljudi će bežati iz grada. Jednog dana. Tron su danas zauzele mlađe generacije. Moja generacija. Danas moja generacija zaboravlja na stil, prefinjenost, kulturu. Maniri i lepo ponašanje su isparili. Čak ih više nije ništa sramota, ni pred roditeljima. Oblače se kako stignu, odnosno ne oblače. Gola dupeta što bi moja baba rekla. Sve providno, grudi na izvolte. I zašto ja zudim za romantikom kad se muškarcima to sviđa...? Cela naša okolina postaje mesto prepuno jeftine robe. Da to sam napisala. To sam i mislila. Na veliku žalost mali procenat je ostao normalan.

A ja želim da meni neko piše pisma kao mojoj babi. Kada je komunikacija postala sastavni deo minute? Kada smo dozovlili da nam ni jedan sekund ne bude bacen? Prosto se izgube reči, vremenom. Izgubi se sve. Čar dopisivanja. Ponekad ni ne znam šta bih rekla. Izgubim reči. A ponekad zaboravim važne stvari. Onda napišem na papir. Teze, da ne zaboravim. Napisala sam drugu pismo ne bih li mu rekla sve sto mislim . Zacudio se i iznenadio. Nestalo dzentlmenstvo, nestale dame. Nije ni čudo. Radoznalost je to sto mi ne da mira. Mozda kad izmisle putovanje kroz vreme vrate me nazad da obucem dugu haljinu. Da se kupam u mleku. Životni san: da živim par dana tog bakinog života. Gde hrane nije bilo u izbilju i gde je želja za mesom preovladavala. Gde su stariji dobijali počasno mesto i bili poštovani. Nije bio najlepši ali je bio život. Ne kao danas: dete od 7 godina ima laptop, tablet, facebook profil, kad mu ponudiš bananicu neće. Nije je željan. Ponosna sam na svoje detinjstvo.