U današnje vreme kada tabu menja (gubi) značenje dolazi do preokreta. Do zasićenja informacijama. Poželjno bi i bilo da neke reči, neke strane čovek ne pročita. Možda zato 65% ljudi preskače crnu hroniku. Možda zato i ja preskačem ružne strane surove realnosti. Šta se dešava kada se to crno nebo nađe iznad tvoje glave ? Kada tebe drugi preskaču? Ko pomaže onda? Onih 25% što ni ne čitaju novine ili onih 10% u koje uglavnom spadaju penzioneri? Stavi ruku na srce. Pomoći nema.

Čuo se zvuk: škljoc, i vrata zaključana. Pre nego što sam se okrenula. Ključ je već bio izvađen. -Šta hoćeš? Neću da budem sa tobom? -Samo malo. -Neću ne želim, ostavi me. Smeh iz drugog apartmana... Uvek sam mislila da sam najjača, da me ne može niko savladati. Za samo delić minuta sam dobila srušene snove, ideale i pobrkane misli. Dobila sam odgovor na pitanje koje nikad nisam priznavala. Žene su slabiji pol. U tim momentima, ljubav stvarno prelazi u mržnju. I šta god uradio pre i šta god uradio posle, ne briše sliku iz glave. Sliku koja ima zvuk i postaje video zapis u glavi godinama posle.

Od slabe do jake prelazi se u sekundi i obrnuto. Pretnje, šamari, ujedanje, udaranje, grebanje, činilo mi se da mu prija. Da je to čekao svo vreme. Da mu daje snagu da dobije ono što želi. Da mu je slađi negativan odgovor. Milion pitanja u meni. Gubila sam se. Saznanje da ne prepoznajem osobu s kojom sam tu me plašilo sve više. Dve različite osobe. Ona s kojom sam provela godine pre i ova koja me dovela do tog apartmana su bile potpuno iste izgledom. Ali sve ostalo je bilo drugačije. To me je gušilo. Kako je moguće da neko toliko dugo krije svoju pravu stranu? -Ima da radiš šta ti ja kažem. -Ne pada mi na pamet. –Ah ta tvoja tvrdoglavost. Ne možeš da izađeš.

Kolutanje očima, blagi osmeh i siktanje kroz zube. -Nema veze ovde smo još samo deset dana. Ogladnećeš, moraćeš da izađeš kad tad. A strah sve prisutniji. Zamenjuje ono malo hrabrosti koje je prividno. I šta čovek radi u tim situacijama? Kako izlazi? Jači slabiji? Pametniji? Povređeniji nego pre. Izlazi razočaran. U ljude, život, sebe pre svega. Povučeniji. Jer, tu se bitke ne završavaju. Tu tek počinju. Bitke sa samim sobom. Sa svakim novim danom. Jer, kad zatvoris vrata za sobom, padnes na pod, vrištiš u sebi. Zahvaljuješ Bogu na svakom dahu. I udišeš vazduh punim plućima. Svesno da je to život. I da jednostavno nije svima med i mleko.  Da će neke vidljive rane zarasti. A da neke druge neće nikad. Onda ustaneš, središ se i izađeš napolje. Svesno da pomoći nema. Svako svoje bitke bije. Veče je prelepo, zar ne?