Poslednji put sam slagala…?

Juče.

Najbolji poklon koji sam ikada dobila…?

U Amsterdamu sam u jednom baru imala malu tiradu o savršenom obliku jedne pivske čaše za konstituciju mog lica. Od tada je prošlo nekoliko meseci, u Somboru na premijeri sam otvorila poklon od moje drugarice Danice Nikolić. Umotana u mnogo papira, oblepljena s puno selotejpa, do mene je došla baš ta čaša, iz istog bara iz Amsterdama, koju sam zavolela jer je pravljena po nekom kalupu za mene lično.  

Moja modna ikona je…?

Ne pada mi na pamet da imam modne ikone. 

Šta bih rekla dvadesetogodišnjoj sebi o poslu, ljubavi i prijateljstvu?

Ne bih savetovala dvadesetogodišnju sebe. Uglavnom su me nervirali tuđi saveti, pretpostavljam da bi me nervirali i sopstveni. Sve se odvilo baš kako treba, dvadesete su teške, mladost je precenjena, izdurala sam je muški, nikad se ne bih vratila nazad, volim ovo gde sam sada, ta Hana me je ovde i dovela, nemam želju da je menjam, možda samo da joj kažem hvala. 

Stvar koju želim da postignem u ovoj godini?

Više samoljubavi i učenja užitka kao neophodnosti. 

Omiljeni deo mog tela?

Zdravlje. 

Šta me odbija kod ljudi?

Glupost, ljubav prema vlasti, poltronstvo, netalenat. 

Šta me privlači?

Sve suprotno od gorepomenutog. 

Slaba sam na...?

Igora. 

Moja najbolja osobina je...?

Doslednost. 

A najgora?

Opsesivna sklonost strahovima i brizi.

Najčudnija navika koju imam...?

Volim da vadim krv.

Moja životna mantra je...?

„Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju

u naslikanoj tišini i usredsređenosti

iz dana u dan sipa

mleko iz bokala u činiju,

svet ne zaslužuje

smak sveta.“

Piše: Milica Prelević