Rođena u Nemačkoj, a odrasla u Barseloni. U naš studio je došla sva zadihana pravo sa svog nastupa na Exitu, slatko mešajući reči na engleskom, španskom i srpskom. A onda je ta ista spontana devojka prepričavala svoje doživljaje iz FK Barselona gde je igrala fudbal sa juniorima, kako je sa 12 naučila da vozi auto i sa samo 2 godine svaki dan slušala Eminema. Kaže da joj se uprkos svemu tome ljubav prema didžejingu javila spontano i da se taj nekadašnji hobi vremenom pretvorio u nešto što je zaista ispunjava 

1. Zašto baš didžejing? 

Zato što mi budi duboka osećanja i nešto što samo preko muzike može da izađe na površinu. Muzika je ljubav i energija koja spaja sve narode na ovoj zemaljskoj kugli. U muzici ne postoji podela. Tu smo svi mali ljudi koji imaju ljubav.  

2. Kakav je osećaj kada ste na sceni? 

Divan! Sama pozitiva, ljudi iz svih delova sveta koji se vesele i uživaju. To je neki osećaj koji ne može rečima da se opiše jer mora da se doživi. Volim da kažem da je to uzajamno zadovoljstvo publike i umetnika. 

3. Kako izlečiti tremu?

Trema? To je normalna pojava kod izvođača, naročito kod mlađih, ali je najbolji pokretač i ne treba je lečiti. Kada izađem na binu i vidim tu srećnu masu, trema sama nestane kao što se i pojavila.

 4. Najveća zabluda koju ste imali o svom poslu? 

Mislila sam da je muzička produkcija po nekom protokolu, ali je to samo spontan proces građenja umetnika. Ovaj posao iziskuje sate rada u studiju, stvaranja i komponovanja. To nije samo ona slika koju vi vidite kada izađem na scenu, iza toga stoji puno ljubavi, truda i odricanja. Bez toga ne može ako izvođač želi da bude kompletan. 

5. Šta je najteže? 

Pa ima teških situacija u smislu kada vas savlada umor, ali nije to ništa što čovek ne može da savlada. Na kraju krajeva ništa nije teško kada to radite iz ljubavi.

6. A najlepše?

Kada rad dobije zasluženu nagradu, pohvalu i podršku velikih imena u ovom poslu.

Nastavak na sledećoj strani...