Ljudi koji je dobro poznaju vizuelnu umetnicu Veru Vuksanović, prepoznatljivu po kreativnim svetlosnim instalacijama, znaju da je u suštini stidljiva. I da su njeno ponašanje i delovanje, ponekad, upravo odbrambeni mehanizmi takvim emocijama. Često je i kontradiktorna, a takva je od malih nogu, kada je posle baleta upisala karate. Ume da pokaže svoj stav, pa i na neočekivan način - vegetarijanac je iz etičkih razloga. Takođe, ona je i reiki master. Na svom telu ima nekoliko tetovaža i svaka ima određeno značenje. Jedna od njih je origami ptica, ali tu je i beskonačni čvor, strela... Ćerka Zoe joj je Strelac u horoskopu. 

I zaista, dok razgovarate sa njom, možete osetiti njenu emotivnu razigranost. Dok otkriva o sebi da obožava Halloween, poljsko cveće, South Park (zna sve epizode napamet), sluša elektro pop, da nikad nije popila čašu jogurta ili kiselog mleka, a ni probala kajmak i beli sir. 

Sada uživa u epilogu prve samostalne izložbe Rečenice/Sub my Title”, održane u galeriji Štab. „Osećam se zahvalno, blistavo i snažno.“ 

Zašto je vaša umetnost krenula baš u ovom smeru?

Htela sam da skinem mrak beogradskoj umetničkoj sceni i zasvetlim nemuštim jezikom, a umetnost je, složićemo se, nepredvidiva.

Šta devojka koja želi da uspe mora da poseduje?

Neposrednost. Spontanost koja se graniči sa trapavošću i smotanošću. Osmeh. Jaku gestikulaciju. Nije nužno da poznaje algebru, ali mora da zna ko je Džim Džarmuš i par stihova Velvet Undergrounda. Pogled u kojem se jasno vidi cilj. I naravno, luk i strelu.

Koliko je na vas uticalo odrastanje van granica naše zemlje, na počeku u Rusiji?

Ličiš na Ruskinju, kažu. Hmm... Hvala! Kad sam se vratila u Srbiju, bilo mi je simpatično što se ljudi smrzavaju na minus 15, jer sam preživljavala i minus 40, sa rancem na leđima. Od tada sam dobila rumene obraze i svaki put kad se postidim, zaličim na Ruskinjicu, Vaseljisu Prekrasnuju, koja i dalje u živi meni. U školu smo išli u braon haljini i imali smo crne kecelje, a kad je bio praznik, morali smo da oblačimo za tu priliku bele kecelje i mašne u kosi. U inat tome, posle škole sam glumila dečaka, oblačila džins i široke majice, trenirala karate i bila vođa „Karate Kids” bande iz dvorišta. Nikad mi nije išlo za rukom, da budem Tom Boy, dečkić, jer sam uvek imala izraženu žensku gestikulaciju i rezone, pa je sve u tom duhu izgledalo groteskno. Pomirila sam se sa sudbinom i tek sa 21 godinom sam obula prvi put štikle i (p)ostala devojčica. 

Kasnije ste se selili i u Nemačku, pa u Portugal...

Roditelji su mi omogućili lepo detinjstvo i zahvalna sam mojim zvezdama na tome. Deda je vodio nemačku firmu koja se bavila trgovinom lekova, tako da smo dosta kolektivno putovali. Imali smo stan u Berlinu i kuću u Portugalu - Faru, gde sam provodila po nekoliko meseci godišnje. Tamo se sećam dugih šetnji po pesku, velikih okeanskih školjki i dece prirode. Kasnije, kad sam prvi put otišla na Ibicu, prva asocijacija mi je bio Portugal, jer poseduje vrlo sličnu floru i faunu (smeh), tako da sam je zbog toga još više zavolela jer me je podsetila na detinjstvo i bezbrižnost.

Foto: Instagram / Vera Vuksanovic

Ipak, vratili ste se u BG i završili Petu beogradsku gimnaziju. Život urbanih nomada se nastavlja?

Bliži se desetogodišnjica mature. Ponosna sam na svoje transformacije. Možda je to i jedan od razloga zašto sam se opredelila za umetnost za koju je potreban transformator električne energije. Nedavno sam našla svoj dnevnik u kojem sam baš u tom periodu napisala bucket list i veći deo sam ispunila. Ostale su neke periferne i predvidive stvari kao što je skok padobranom. Nažalost, nikad nisam ispunila želju da imam svoj punk band jer ne znam da pevam.

Koliko su vaši roditelji uticali na vaš karakter? 

Profesije roditelja su uticale više na moj karakter u odrastanju nego oni sami. Budući da mi je tata bio ministar sporta, u to vreme, više sam se stidela i nisam želela da budem primećena u školi po tome, kao ni benefite koje su sva deca mislila da imam, što se dokazalo na kraju kao suprotno. Htela sam da budem kao ostala deca što je, gledajući iz ovog ugla, totalno suprotno mojoj prirodi. To je ta kontradikcija. To sam ja. Balet pa karate. Majka mi je inače psihijatar. Preporučujem svakoj porodici bar po jednog.

A vaš karakter... Putovali ste na Tajland, posećivali hramove za meditacije... Otkud to? 

Tajland je opštepoznato čistilište karme. Zavolela sam pacove, tj. postali su mi neprimetni iako su veličine omanjeg kengura. Probala sam pohovane bube iako sam vegetarijanac. Tetovirala sam se bambusovim štapom. Išla sam u hramove meditacija, na časove reikija i kristal terapija. Tražila sam se u univerzalnoj energiji. Tamo je sve usporeno. Misli. Ljudi. Sve se deliveruje, pa i McDonald’s vam može stići na kućnu adresu. Nisu mi smetale ni monsunske kiše, sem kad sam bila u kabanici na motoru.

Tamo ste se „zaklinjali i na ćutanje“. Šta to znači? 

Vipassana je jedan vid meditacije, koja se sprovodi u vidu izolacije i ćutanja od oko 11 dana. Bez telefona, knjige, hemijske olovke. Imate svoju sobu „samicu“ i drveni krevet, koji mi je čudom prijao. Zvono vas probudi u 4 ujutru i po mraku idete putićem do hola za meditaciju gde meditirate naredna 2 sata. Kad se vraćate na doručak u praskozorje, budući da se to nalazilo u severnom, planinskom delu Tajlanda, Pinasuloku, imate osećaj da idete po oblacima jer je zbog magle izgleda kao da su se zaista spustili. Poslednji (vegetarijanski) obrok je u podne, što i nije predstavljao veliki problem, jer ste tu da se čistite i ne trošite se fizički, već doživljavate mentalni preporod. Sećam se da sam videla veliku crnu zmiju koja mi je preprečila put do popodnevne meditacije. Štreberski sam prevazišla strah. Sledeće lokacije za Vipassanu su mi rezervisane za Katmandu i Gaja u Indiji.

Imate šestogodišnju ćerku Zoi. Šta vam se promenilo od kada ste postali mama?

Shvatila sam da nisam sama. Postala sam svesnija i stabilnija. Dobila sam ono što se u pravom smislu reči zove „Life motiv“. Zoe, na starogrčkom, znači život.

Da li ste zahtevni u emotivnom smislu?

Jesam. Ima ona čuvena rečenica: Ako ti devojka nije psiho, znači da nije zaljubljena. Ljubomora je odsjaj nezrelosti i nesigurnosti, tako se trudim da emotivnu vezu izgradim na poverenju. S druge strane, napravila sam seriju tanjira, koju sam nazvala Tanjiri ljubomorne devojke, kako bi poruke od devojaka, dok su im momci u gradu po raznim večerama, pratile ili bolje rečeno proganjale, sa porukama: Kad ćeš kući?, Tačno mi reci o čemu se radi! ili Sve ja znam. Rezultat: jelo im se brže smuči i vraćaju se tamo gde im je i mesto. Dečko, a sutra muž, saputnik i partner, na prvom mestu, treba da ti bude najbolji drug. Da se od smeha valjate po kuhinjskom podu. Da završavate jedno drugom rečenicu i da kompatibilno upadate u reč. Je l’ mnogo tražim? (smeh)

Lična karta

Mesto i godina rođenja: 12. 3. 1988, Beograd

Horoskopski znak: Riba

Emotivni status: Spremna da se (ponovo) zaljubim.

Rečenica koju pamtim (i od koga ste je čuli):

„Ako nešto možeš da sanjaš - možeš i da uradiš.“ - Walt Disney