Kada odlučite da ostavite svoju karijeru modela na vrhuncu u Italiji i odete u Ameriku gde počinjete od nule u potrazi za svojim glumačkim snom, onda ste izuzetno hrabri, uporni i sigurni u svoje ciljeve poput Nine Seničar. Ali, ono što kod nje potpuno fascinira jeste činjenica da je opuštena, spontana devojka koja ne voli štikle, ima mane, a ponekad i slomljeno srce. I zato je volimo, ona je jedna od nas.

„U Srbiju sam se vratila na nekoliko dana ponajviše zbog svog konja Velebita sa kojim sam odrasla. On je star i došla sam da se pozdravimo. Da mogu da biram, sutra bih provela život sa životinjama, a ne sa ljudima. Konji su poput savršenih ljudi koji umeju da vole, ali nisu iskvareni, nemaju mane. Velebita volim najčistije“, nastavila je priču Nina.                             

Sa iskvarenim ljudima ćemo lako, njih ćemo da zaobiđemo, ali nas zanima šta ćemo sa večitim pitanjem koje muči nas žene: muškarcima? Kako bez njih?                                 

„Muškarci su izgubili originalnost i udvaranje više ne postoji. Ne znam kako je u Srbiji, ali u Americi toga više nema. Sve je postalo površno i muškarci će ti odmah direktno prići, tražeći konkretan odgovor. Nema romantike, niti osvajanja. Ne volim to.“                                                                                                                                                                         

Rekli smo joj da se nadamo da viteštvo kod nas još nije zamrlo, a verovali ili ne, i ona smatra da su srpski muškarci najbolji:                                                                                 

„Italijani su plašljivi i puno pričaju, a Amerikanci su baš hladni, pa mi prija neko sa našeg podneblja. Privlači nas nešto što nam je najbliže po mentalitetu.“                                           

A kada pričamo o različitostima, trebalo bi pomenuti i jednakosti muškaraca. Nina tu ubada u metu. I stvarno ima jedan koristan savet:                                                                   

„Bez obzira na to koliko godina imaju, odakle su, zajedničko im je to što su jednostavni. Ono što pokažu to i misle. Mi žene smo te koje komplikuju život i sve analiziramo, a moramo da shvatimo da je sve simpl. Ako ti nije poslao poruku ceo dan - nije želeo da ti pošalje. Film i rečenica koja najbolje opisuje situaciju je: ,His just not that into you’“.

To što ona zna da nije problem samo u muškarcima, ipak ne znači da nikada zapravo nije imala problema sa njima:

„Uh, imala sam slomljeno srce više puta, kako da ne. Pa zašto bi kod mene bilo drugačije? Kao mala sam lomila srca i mama mi je rekla da će me sve to strefiti jednog dana. I onda se stvarno desilo. I taj mišić me je stvarno boleo. Bilo je strašno. Ali prođe, svaki bol prođe. Ne postoji ništa što sladoled ne može da zaleči, a tu je i čuvena scena sa Petrom Božovićem iz filma ,Čekaj me, ja sigurno neću doći’.“

Slomljeno srce je daleka prošlost, sada je pak drugačija priča. Velebita voli najčistije, ali sigurno tu ima mesta za još nekog muškarca:

„Nisam sigurna da sam zaljubljena, valjda jesam...“, procedila je stidljivo, a oči su joj se zacaklile misterioznim sjajem. Kako to žena može da ne zna da li je zaljubljena, pitamo se mi.

„I meni je to čudno, u čudnoj sam fazi prilično. Imam osećaj da ću uskoro da se zaljubim onako jako, onako na duže!“

OK, sledeće logično pitanje bi bilo da li zna u koga? Dobro smo je nasmejali pitanjem, ali ime nije želela da otkriva.

„Šalu na stranu, to ne može da se programira. Sve radim strastveno, pa se i kod mene ljubav rađa u trenutku. Moja baka ima običaj da me pita kada ću da se udajem, a ja joj kažem danas ne, ali sutra možda. Ništa ne planiram, koliko sam u poslu sve odredila, toliko u ljubavi ništa ne znam. Kako bude, biće.“

Piše: Marija Radojković

Slike u galeriji