Prava osoba, pravo mesto, pogrešno vreme

Shutterstock

Da li su muškarac i žena suđeni jedno drugom pitanje je brojnih okolnosti, ali pre svega želje da se prepuste trenutku...

„Ne bi trebalo više da se viđamo“, govorila je Una. Oboje smo bili u vezama tih dana, a provodili smo svaki slobodan trenutak jedno sa drugim. „Ne bi trebalo više da se viđamo“, ponavljala je Una mumlajući kroz poljupce. Njene reči kao da su kasnile do mene, i već bih joj svojim usnama prigušivao rečenicu, pre nego što bi započinjala novu.

I moje prve farmerke „Levi Strauss & Co.“, model 501, stigle su sa zakašnjenjem. Taj prvi „petsto kec“ nekako više nije imao onu dušu kada sam ih kupio. Bio je hrpa džinsa, izumrlog negde na putu ka meni. Stajao je na bokovima, čvrsto prelazio preko zadnjice, zatezao se na butinama u hodu, ali nije me suštinski ispunjavao. Godinama pre toga, te iste leviske posmatrao sam kroz izlog, onako u prolazu, i predstavljale su za mene želju. Kada to kažem, mislim na pravu pravcatu veliku želju, koja pokreće i koja se oseća u grudima. Stvarno sam želeo da ih imam. Jedno vreme bio sam zaboravio na tu svoju želju, a kada sam je sebi ispunio, osećao sam samo prazninu. Ništa drugo. Kao da želja nije ni postojala. Jednostavno nismo uskladili vremena, moje prve leviske i ja. Nisam ih imao onda kada je trebalo. Nekada sam ih strasno želeo, a sada ih samo posedujem. Slično je bilo sa Unom.

Poljubac u pokušaju

Kada smo se upoznali, pričala je o tome kako je dobila ime. Njena majka je u trudnoći čitala Kaporovu „Unu“, i bila opčinjena tom Mominom Unom, sa divljom grivom umesto kose. Nakon poslednje pročitane stranice nije bilo mnogo razmišljanja oko toga koje će ime nositi njena ćerka. Una je toliko brbljala, to prvo veče, da nisam uspeo bilo šta da joj kažem, ili je poljubim.  Uglavnom sam je slušao, i priznajem, zaista je bila neodoljivo slatka u tom pričanju. Umela je da priča, a ja sam se samo pretvarao kako umem da slušam.

Na svaki moj kasniji predlog, da se vidimo u bioskopu, negde na piću, ili u šetnji na 25. maju, Una je isto odgovarala: „Ne bi trebalo više da se viđamo“, a onda je pristajala. Za trenutak je pristajala na sve, a nedugo zatim aktivirala sve kočnice u sebi. Danima i danima sam pokušavao samo da je poljubim. Kada sam napokon stigao do toga da se ljubim sa Unom, bio sam zategnut kao kanap pred kidanje. Oboje smo odlepili na naš prvi poljubac, utopili se u ritam izdisaja, dok su moje ruke klizile ka njenoj zadnjici. Čim sam spustio dlanove po obloj guzi, Una se prenula kao iz sna. Nije bilo šanse da je zaljuljam i ponovo uspavam. „Ne možemo više ovako“, govorila je pred odlazak i vraćala mi se još napaljenija.

Flekica na vešu

Provodeći sate na oborenom sedištu mog automobila, negde u mraku grada, zajedno smo gubili osećaj za vreme. Nije bilo sumnje u hemiju među nama. Sviđalo mi se kako miriše. Dozvoljavala je, samo na nekoliko sekundi, da zavučem ruke u njene gaćice, ili pod majicu, a onda me poput utopljenika grčevito stiskala za podlaktice izvlačeći moje ruke napolje iz svojih najzanimljivijih skrovišta. Svaki naš sledeći susret bio je fotokopija prethodnog: Unino branjenje mojim pokušajima da je imam, u jednoj zajedničkoj popaljenosti. Kući sam se obavezno vraćao sa vlažnom flekicom na svom vešu. Bile su to ludačke erekcije, a ja sam bio sve udaljeniji od njih. Kada je Una napokon, i prećutno, pristala na sve ono što sam odavno prošao u svojoj mašti, više mi nije bilo stalo do toga. Nisam je imao onda kada je trebalo. Naša vremena jednostavno se nisu uskladila. Pokušavao sam da zadržim svoja sećanja na onim početnim momentima iščekivanja sa Unom, ali pre ili kasnije, podsetila bi me na moje prve leviske. 

Piše: Milan Jovanić