Život posle transplatacije organa

Adria Media Serbia foto arhiva

Tragična sudbina ili sreća u nesreći, pitanje je sa dva odgovora, a zašto je tako u slučaju Nataše Gavrilovic, uverite se sami…

Da bismo vam na pravi način dočarali tok sudbine Nataše Gavrilović, kojoj je nedavno transplantiran bubreg, a koji je donirala njena majka Mila, moramo da se vratimo 32 godine unazad. Nataša je rođena u beogradskom naselju Karaburma, sa jednim bubregom. Zahvaljujući redovnim kontrolama, pravilnoj ishrani i brizi o zdravlju, taj hendikep nije joj mnogo smetao u životu. Međutim, oktobra prošle godine popila je neprovereni čaj iz Bosne za sniženje uree, od koga joj je skočio kreatinin i doveo u pitanje funkcionisanje bubrega. „Doktori na Vojnomedicinskoj akademiji su mi odmah preporučili transplantaciju bubrega, ali je trebalo naći donora. Veliki problem u našoj zemlji predstavlja činjenica da na milion stanovnika ima samo sedam donatora organa, dok je na zapadu recimo taj broj više od trideset. Imala sam sreću da je moja majka zdrava žena, koja bi za mene sve izdržala i kojoj sam neizmerno zahvalna“, objašnjava Nataša koliko je srećna što je imala majku koja je mogla da joj spase život.

Uspela operacija

Presađivanje organa nije nimalo jednostavna hirurška intervencija. Potrebno je da se pre toga uradi mnogo analiza i lekarskih pregleda. „Po dolasku na VMA odmah su počeli da mi rade pripreme za transplantaciju, koje se sastoje od velikog broja snimanja, ultrazvuka unutrašnjih organa, provere rezultata krvi, urina, lekarskih praćenja. Sve to traje petnaestak dana. Posle mene, pozvali su moju mamu i ona je prošla sve moguće provere i ispitivanja. Uradili su joj i tipizaciju tkiva, što je najbitnije, da bi mogli da vide da li mi odgovara za doniranje bubrega. Na sreću, njen test je bio pozitivan u pet od šest faktora, i tada je bilo jasno da ce mi moja Mila biti donator, kaže Nataša.

Komplikovana intervencija izvršena je 29. marta ove godine, a osim hirurškog zahvata, sada je neophodna izuzetna briga o zdravlju pacijenta. „Transplantacioni tim je o meni brinuo 36 sati posle zahvata da bi presađivanje uspelo. Kada sam se probudila iz anestezije, iznad mog kreveta videla sam svog oca Milana i supruga Dejana. Saznala sam da je operacija prošla bez ikakvih problema, i kod mene i kod mame. Moram da zahvalim doktorima sa VMA: Vaviću, Radojeviću, Milojeviću, Bjelanoviću, kao i profesorima Maksiću i Kovačeviću na nesebičnom zalaganju, ali i svim sestrama sa transplantacije i nefrologije koje su danonoćno brinule o svima nama. A posebno profesoru Rajku Hrvačeviću, mom dugogodišnjem lekaru koji mi je bio velika podrška u svemu što sam prošla.“