Emotivni udari života bez roditelja

Adria Media foto arhiva

Šta je sve prošla na svom životnom putu dok je odrastala bez roditelja otkriva u svojoj ispovesti Ana Marija Gauer ...

Ana Marija Gauer, dvadesetdvogodišnja devojka koja živi i radi u Londonu, čekala nas je u jednom beogradskom restoranu. Bila je nasmejana i vedra, rešena da za Cosmo otvoreno govori o onome što je tišti. Predstavila nam se rekavši da se zove Anika. Anika je najbitnije životne prepreke prolazila bez pomoći svojih roditelja. Sa njima je u porodičnoj zajednici živela samo prve tri godine svog života, nakon čega je sudbina krenula da ispisuje redove koji bi se lako mogli iskoristiti za dobar filmski scenario. Posle konačnog razlaza, Anikina majka otišla je u inostranstvo, a otac ostao u Hrvatskoj, gde je inače Anika rođena. Pustivši da im dete odrasta na drugom mestu, dali su je Anikinoj baki po majci, koja ju je povela za Beograd, u novobeogradski Blok 70.

Emotivni udari

Uprkos krizi i ratovima, baka se trudila da Anika ne oseti odsustvo majke i oca, koliko god je to mogla. „Nije me pogađalo to što živim bez roditelja, koji su me ostavili, dok nisam došla u godine kada su svi imali mamu i tatu - a ja baku. Vršnjaci su me nazivali svakakvim imenima, vređali me... Nisu mi verovali da imam roditelje. Tek kada sam odrasla i razgovarala sa oboje, shvatila sam da me nisu doživljavali kako bi roditelji trebalo da doživljavaju svoje dete i da je ovako bilo bolje. Baka mi je sve na svetu i zato sam istetovirala njeno ime Stojanka na svojoj levoj ruci“, seća se Anika, koja je osnovnu školu završila bez logičnog objašnjenja zašto njeni roditelji nisu uz nju. Nakon upisa u gimnaziju, sasvim iznenada, Aniku je pozvala majka, koja joj je organizovala odlazak u London. Nije ni sanjala da će joj to putovanje promeniti život. „Kada smo sletele na londonski aerodrom, baka mi je stavila ruku na rame i rekla da ne paničim šta god da se desi. Tada sam videla majku, nekog čoveka i dvoje dece, devojčicu i dečaka. Nisam znala da je taj čovek njen muž i da su  to njihova deca. Devojčica mi je prišla, dala mi cveće i nazvala me Ana. Bila sam zbunjena. Moje ime jeste Ana Marija, ali me tako niko ne zove jer su me ceo život zvali Anika.“

Kada se smestila i adaptirala na novonastalu situaciju saznala je da se ne vraća u Beograd. „Slagali su me. Pred povratak za Beograd su mi rekli da se ne vraćam. Taj dan nikada neću zaboraviti. Bilo mi je veoma teško, ali sam rekla sebi da moram da se borim da bih bila svoj čovek. Očuh me je usvojio i dobila sam britanski pasoš“, kaže ona, dodajući da joj je majka tada objasnila da baka ima rak i da su se preselile zato što su u Londonu bolji uslovi za bakino lečenje. Anika je bila zbunjena, ali nije imala vremena da razmišlja - majka i otac su je odmah upisali u žensku školu. „Teško sam se uklopila u školu. Trebala mi je cela godina da naučim jezik, dovoljno da mogu da komuniciram. Devojke iz škole su me zadirkivale da nemam manire i da preterano gestikuliram. Jer, dosta smo se razlikovale, one su rasle u bogatstvu. Vreme sam inače provodila učeći. Samo sam želela da se vratim u Beograd. Čak sam pokušala da pobegnem. Uštedela sam novac i otišla da kupim kartu za Beograd. U avio-kompaniji su mi rekli da je to nemoguće, pošto sam maloletna. Mislila sam da je to kraj sveta.“

Sa majkom i očuhom je živela samo dve godine jer su se oni preselili u drugu državu. Baka je krenula sa njima. Anika je ponovo ostala sama. „Bilo mi je teško što je otišla i baka, osećala sam se iznevereno, ali sa druge strane sam znala da je mama njeno dete i da mora da bude uz nju. Pokušala sam da joj objasnim da mi je teško, ali ona to nije mogla da shvati.“