Odlučila sam da više nikada ne budem žrtva

Foto: Ana Kostić

Kada je Tatjana Veruševic rodila dete, znala je da će otac njene ćerke ljubav zameniti batinama, ali je imala snage da se spase i započne novi život...

Ideju da svoju životnu priču ispriča za Cosmopolitan, tridesetdvogodišnja Tatjana Veruševic iz beogradskog naselja Petlovo brdo nije prihvatila sa oduševljenjem. Smatrala je da je bolje da govori o sadašnjosti, a ne o prošlosti. Ali, kada smo joj objasnili da iz njenog iskustva mnoge devojke mogu da izvuku pouku, za nju više nije bilo dileme. Otkrila nam je i ono što mnoge njene drugarice ne znaju. „Odrasla sam u dobroj porodici, okružena ljubavlju i pažnjom. Uvek sam dobijala šta sam htela. Moji roditelji su intelektualci, pa su me upisali u dobru školu, išla sam i na sport, forsirali su me da učim jezike i pohađam muzičku školu. Škola glume, recimo, devedesetih godina nije bila svima dostupna, ali meni jeste. Želju da postanem glumica podržavali su svi u mom okruženju: od roditelja, preko drugova i drugarica, pa do nastavnika i profesora u školi. I verovatno bi me danas gledali u mnogim TV serijama i filmovima da se nije pojavila, za mene, sada, potpuno nebitna osoba.“

Crna hronika

Devedesetih godina „momci sa druge strane zakona“ bili su za neke devojke u Srbiji veoma popularni.  Cenilo se to koliko koštaju njihove trenerke, Air Max patike, a što je više puta neko uhapšen, to je bio veća „faca“. Tatjani je sada to nepojmljivo, ali je ono vreme bilo drugačije, kao što je bila i ona. „Idoli u devedesetim nisu mogli da nam budu normalni ljudi jer vreme samo po sebi nije bilo normalno. Dotičnog gospodina, koji je inače moje godište, upoznala sam na letovanju. On je bio sa društvom, a ja sa mamom, tatom i bratom. Znali smo se odranije, viđao me je u kafiću u kraju, a ja njega u novinama u rubrici - crna hronika“, priseća se Tatjana. Počeli su da se zabavljaju, a onda se desilo ono što se, mahom, dešava neiskusnim devojkama o kojima muškarci takvog karaktera ne brinu previše. „Sa devetnaest godina ja sam zatrudnela od naše silne ljubavi. Nisam želela da se udam, ali su moje bake vršile pritisak na moje roditelje. Jer, dete ,mora da ima prezime i oca’. Možete samo da zamislite, kao da je njegovo bilo lepše od mog. Nevoljno sam pristala. Sedam dana pred porođaj obavili smo i tu formalnost. Milica je bila najlepša beba u porodilištu, a njenom tati bilo je krivo što nije muško!“

Negiranje istine

Uskoro su počeli da žive zajedno, a to je značilo i početak Tatjaninog košmara. „Živeli smo nomadskim načinom života: malo kod mojih roditelja, malo kod njegovih, malo kao podstanari i tako ukrug. Ostavljao me je nekada po nedelju dana samu sa malim detetom, dok je on boravio ko zna gde i ko zna sa kim. Bavio se čovek ,biznisom’. Znamo svi kakav je biznis tada bio na ceni. Kad bi došao kući, nastala bi svađa, a iz svađe su krenule batine. U jednoj ruci sam držala bebu, a drugom se, kao, branila. Tukao me je inače još dok sam bila trudna. Kasnije se to pretvorilo u praksu koja je trajala, čini mi se, čitavu večnost. Kad god je imao najmanji razlog da me udari, to  je i činio. A kad bi me otac pitao zašto imam modrice, ja sam odgovarala kako sam se udarila na stočić, kvaku, da me je Milica uštinula i slične stvari. Ni u snu nisam smela da mu priznam da sam zlostavljana jer sam se plašila da će njih dvojica da se poubijaju.“