U životu igram otvorenih karata

Na koji način snaga života i jak karakter mogu da pobede i najtužnije poteze sudbine u iskrenoj ispovesti otkriva Branka Pešić…

Hladan dan je osvanuo u Beogradu. Dan kada smo imale dogovoren razgovor sa Brankom Pešić, dvadesetdevetogodišnjom devojkom koja je u dečijoj igri izgubila vid i obe šake. Nasmejana i ljubazna, dočekala nas je u svom iznajmljenom stanu, koji nas je već pri samom ulasku u njega osvojio toplinom dobro upakovanog doma. Bilo je jasno da u njemu živi osoba sa pozitivnim i jasnim životnim stavovima.

Kada smo se ugrejale i udobno smestile, Branka nas je polako uvodila u svoju nesvakidašnju životnu priču. „Odrastala sam u Čačku, potpuno bezbrižno, kao i sva druga deca. Svaki raspust sam provodila u Sjenici kod bake i deke, tako je bilo i tog leta devedesete. Igrajući se, zatekla sam se u obližnjoj kolibi sa svojim bratom od ujaka, dok su moj rođeni brat i sestra od ujaka bili ispred.“ Objasnila nam je kako je, po njenoj proceni, reza na vratima kolibe bila labava. U želji da je učvrsti, levom rukom je pridržavala rezu, a desnom se spremala da do kraja zakuca ekser predmetom koji je bio najbliži. Našla je okrugli metalni predmet i udarila njime po ekseru… Ispred nje je eksplodiralo. Taj predmet bila je mala ručna bomba, zaostala iz Drugog svetskog rata. „Bogu hvala, ostalima ništa nije falilo, ja sam najgore prošla. Bila sam četiri dana u komi. Kao dete sam to što mi se desilo potpuno normalno prihvatila.“

Ali za njene drugare ceo taj događaj bio je šok. Seća se kada je učiteljica decu dovela dva meseca kasnije na njen deveti rođendan. Prvi kontakt sa njima nije bio lak. „Možda iz razloga što sam bila uskraćena za vizuelni doživljaj, nisam mogla da propratim njihovu reakciju“, seća se ona. „Sa dečijim psihologom sam imala svakodnevne razgovore, a plastični hirurg je vodio moje lečenje sve do osamnaeste godine. Porodica je podrška koja je uvek tu. Oni su ti kojima sam mogla uvek da se obratim i znala sam da ću uvek naići na razumevanje.“

Kao i sve ostale kolege

Treći razred osnovne škole položila je kao razredni ispit, a naredne godine došla je u internat škole za decu oštećenog vida u Zemunu, koji je imao veliku ulogu u njenom osamostaljenju. Tada se prvi put susrela sa Brajevim pismom. „Naučila sam Brajevo pismo, mada zbog gubitka šaka, nisam mogla da ga čitam. Ali znam da ga pišem i dan-danas, uspešno sam pisala svoje pismene zadatke na Brajevoj mašini.“

Nakon završetka osnovne škole, završila je srednju PTT školu. Iako je razmišljala kako će jednog dana biti nastavnica istorije ili matematike, život ju je odveo na drugu stranu. „Najčešće, slepe osobe se opredeljuju za pravni, filozofski ili filološki fakultet, ali nisam čula da je iko od slepih završio neki od ekonomskih fakulteta.“ Branka u okviru Megatrend univerziteta u Čačku završava menadžment i međunarodni marketing sa prosekom 9,81.

„Ispite sam polagala normalno, kao i sve ostale kolege. Profesori su mislili da će mi učiniti tako što će mi zakazati poseban termin za polaganje ispita. To zaista nisam želela. Nisam se dokazivala drugima, sve sam radila zbog sebe. Želela sam sebi da dokažem da to zaista mogu. Želela sam da me dožive kao koleginicu željnu znanja. Nisam htela da izazivam sažaljenje.“

Timski rad je bitan

Danas je ova uporna devojka zaposlena u Savezu slepih Srbije u Beogradu, kao referent za socijalna i ekonomska pitanja. „Timski rad je veoma bitan i uvek se trudim da budem deo kolektiva, a iako sam naj- mlađa, nisam uskraćena da iznesem svoje ideje i predloge.“ Deo našeg razgovora provela je pored kompjutera, vešto koristeći tastaturu, dok joj se mašina obraćala ljubaznim ženskim glasom. „Koristim Skype i Facebook. Sve sa tastaturom radim uz pomoć specijalnog govornog programa koji imam i na mobilnom telefonu.“

Branka je inače dinamična i društvena devojka. Trenirala je atletiku - trčanje na 100 metara i skok udalj. „Sport mi je jako bitan u životu. Bila sam član juniorske reprezentacije, a na međunarodnom takmičenju u Češkoj i četvrta u Evropi 1998. godine. To mi je bilo strašno, najgore je to četvrto mesto.“ Ona voli da planinari, ide na pilates dva puta nedeljno, uživa u ispijanju kafe sa prijateljima u obližnjim kafićima, korisnik je zvučnih biblioteka, a najviše voli pozorište. „Dok gledam predstave, onaj ko je pored mene opisuje mi šta je na sceni, kakvi su kostimi i scenografija. To mi je jako bitno.“

Za sebe kaže da je hedonista i ističe da uživa u egzotičnoj hrani. „Ti neki mirisi, ukusi… Sve pamtim, jer mi ostavlja posebnu impresiju. Inače, sama se oblačim, a pre nekoliko godina naučila sam i sama da se šminkam. Redovno idem u kozmetički salon. Pošto sam ranije videla, meni je taj vizuelni efekat veoma bitan.“ Obožava da nosi visoke štikle, a ljudi oko nje se pitaju kako uspeva uvek da upari cipele i torbu. „Ne znam, jednostavno to osetim. Ne volim da nosim po svaku cenu nešto što je danas hit. Ne volim dekolte, ali volim majice bez ramena ili sa golim leđima. Uvek se oblačim u skladu sa situacijom.“

Lična stvar

Branka je pametna, dobra i moderna devojka. Njen životni moto je „Ako ne prihvatiš sebe, ne možeš da očekuješ ni da te drugi prihvate“. „Kada se ja prema vama postavim normalno, očekujem da i ja dobijem takvu povratnu informaciju. Nekad osobe sa invaliditetom ne znaju da se postave, misle da će biti bolje ako prećute svoj problem. Ja u životu igram otvorenih karata.“

Osetila je razne oblike diskriminacije, ali ona to doživljava kao nesporazum, a ne kao da je neko želeo da je diskriminiše. „Kada na primer odem kod zubara, a on pita mog pratioca: ,A šta nju boli?’“ Priseća se i iskustva sa vađenjem novih biometrijskih dokumenata. „Kada je trebalo da se slikam, zahtevali su od mene da skinem naočare koje inače stalno nosim, sa izgovorom da novi uređaj ne može da fotografiše osobu sa naočarima. Da li to znači da ja na svakom graničnom prelazu moram da skidam naočare? Moje je diskreciono pravo i moja lična stvar zbog čega ja nešto nosim. Nije to ešarpa koju ćeš jedan dan da nosiš, a drugi dan nećeš.“

Branka misli da se određeni oblici diskriminacije javljaju zbog nedovoljne informisanosti ili možda zbog nedovoljne želje ljudi da budu informisani. „Mi stalno pričamo da kreiramo svet za nekoga, a treba da kreiramo svet i životno okruženje za sve nas.“ Ne voli kada neko za nju kaže da je osoba sa posebnim potrebama. „Mi nismo sa posebnim potrebama, mi smo sa istim potrebama, samo ih ostvarujemo na drugačiji način. Jer ako se neko farba u plavo, onda ima posebnu potrebu da se farba, onda smo svi mi osobe sa posebnim potrebama.“

Ono što se može

Branka planira da u budućnosti obezbedi stan. „Ako budem imala sreće… planiram i svoju porodicu, mada se to ne može planirati. U poslovnom smislu bih želela da se poboljša položaj slepih osoba u Srbiji i da ja tome doprinesem barem delom svojim radom u Savezu slepih Srbije. Želim da me svi zapamte kao Branku koja je radila to i to, a ne kao Branku, osobu sa invaliditetom. Naravno, svesna sam da je to evidentno i ne želim to nijednog trenutka da potisnem, ali mislim da su ljudi kod nas navikli da osobe sa invaliditetom posmatraju kroz ono šta ne mogu, a ne kroz ono šta mogu“, zaključuje ona.

Pišu: Maja Obradovic i Jelena Topić
Fotografije: Marko Poplašen