Moj najveći san je da opet hodam

Samo jedan trenutak dovoljan je da se život pretvori u tragediju, iz koje je jedini izlaz unutrašnja snaga i vera u pozitivne ishode...

Kada je dvadesetčetvorogodišnja Marija Božić tog nedeljnog popodneva u martu 2008. godine krenula na ručak sa mamom i bakom, vozeći se jednom od centralnih beogradskih ulica, ni slutila nije da će samo za tren porodična idila i njen život poprimiti zaokret ravan onom koji je pre toga mogla da vidi samo u filmovima. Vozač je na raskrsnici potpuno prevideo njihova kola i udario ih otpozadi, tačno na delu gde je Marija sedela. I dok mami i baki nije bilo ništa, Marija je ostala potpuno nepokretna.

Tog trenutka za nju i njenu porodicu se sve promenilo. Od boravka u šok sobi do spoznaje o fatalnoj povredi i kvadriplegiji tokom osmomesečnog ležanja u bolnici, pa do današnjeg dana kada se uporno bori da vežbom osposobi delove tela, Marija za Cosmo iskreno i sa velikom unutrašnjom snagom govori o svom životu i neobičnom putu samospoznaje i duhovnog rasta, iniciranog ovakvom tragedijom.
 
Kako je izgledao tvoj život pre saobraćajnog udesa?

Imam divne roditelje, koji su meni i sestri tokom odrastanja obezbedili sve što je neophodno za kvalitetan razvoj. Mnogo smo putovali, ali veoma skromno. Važno je bilo ne gde ćemo odsesti i šta ćemo pojesti, već šta ćemo videti. Na svako putovanje išli smo sa jasnim planom koje ćemo muzeje posetiti, šta ćemo novo saznati. Sada su te slike i iskustva moji verni pratioci u razmišljanjima i maštanjima kako će izgledati kada opet budem mogla da putujem na taj način. Roditelji su forsirali i ulagali u naše obrazovanje. Svirala sam klavir, trenirala skijanje, džudo i tenis.

Studiram prava (ostala su mi još tri ispita), a kada završim, upisaću specijalističke studije. Izlazila sam non-stop, igrala, zabavljala se. Veliki sam perfekcionista, uvek od sebe očekujem još bolje. Dok je ta osobina pre povrede činila da stalno budem nezadovoljna onim što sam postigla, pa je najverovatniji i uzrok bulimije koju sam, sa različitim intenzitetom, imala od šesnaeste godine, sada se pokazala kao važan pokretač na putu oporavka od povrede. Veliku snagu mi u tom smislu daje i porodica,a posebno majka koja je veoma jaka žena. I sada me tera da vežbam prste svirajući klavir. Uvek smo negovali jedinstvene porodične momente i to je ostalo neprikosnoveno. I pre neki dan smo svi zajedno gledali pozorišnu predstavu „Sviraj to ponovo, Sem“ u Beogradskom dramskom.

Šta se desilo tog martovskog dana pre gotovo dve godine?

Mama kaže da sigurno postoji razlog za to u univerzumu i ja želim da verujemda postoji viši razlog za taj neobični događaj. Kao prvo, da se nisam povredila, ko zna kako bi se priča sa bulimijom završila. Imala sam strah da jednostavno nikada neću prestati da povraćam. Kada sam zamišljala svoje drugarice, za recimo deset godina, imala sam jasnu sliku o njima, a o sebi ne. Uopšte nisam mogla da pretpostavim gde ću ja biti u budućnosti. Tog uobičajenog nedeljnog popodneva nisam imala naslon za glavu, vozač tog auta jednostavno uopšte nije video semafor i udario je u nas. Bio je sa ženom i detetom. Ja sam samo cimnula vrat i ništa više nisam osećala, mislila sam da ću umreti, iako me ništa nije bolelo, ništa nisam osećala.

U sledećem trenutku sve čega se sećam jesu ogromn lampe na plafonu Kliničkog centra i moj neopisivi strah i neverica. Snimili su me i brzo poslali na „Banjicu“ gde su mi obrijali deo glave i stavili neke tegove za istezanje kičme. U prva 23 sata su me operisali i bila sam 11 dana u šok sobi, potpuno nepokretna. To mi je bilo najgore, jedva sam čekala da vidim tatu i mamu. Usledio je desetomesečni boravak u Sokobanjskoj. Generalno sam se dobro držala: svi su bili u frci kada dođu da me posete, a onda ih ja razveselim svojim stavom. I osmehom. Kažu da u bolnici nije nikada bio pacijent koji je dobijao više cveća. Sada se šalim: da su mi uplaćivali novac od cveća koje su kupovali, bila bih bogatašica.

Kako je glasila dijagnoza?

Kvadriplegija. U klasičnom smislu znači sva četiri ekstremiteta van funkcije, nepokretna. Nema osećaja, nema ničega. Vremenom, vratio mi se osećaj za fiziološke potrebe i osećaj po celom telu. Oporavak je spor, zahteva, uporno vežbanje, ali ja napredujem. Sreća u nesreći je što je prilikom udesa kičmena moždina samo,nagnječena, ,ne presečena. Sreća je što ne povraćam,više, sreća je što sam sagledala ko su mi prijatelji, a ko ne. Sreća je što sam sada zrelija, što me je ova situacija naterala da progledam i ojačam psihički. Koliko sam ranije bila fizički zdrava, toliko sam bila nesigurna, opterećena bezrazložnim strahovima. Sada sam fizički nemoćna, ali moj duh može sve, pa verujem da ću uz pomoć te snage ostvariti i svoj najveći cilj - da hodam ponovo!

Kako je izgledao prvi susret sa realnošću, povratak kući, u drugačijim uslovima?

Roditelji su odlučili da me izvuku iz bolnice, na dan mog rođendana, krajem decembra. Tog dana sam bila posebno nervozna i osetljiva jer sam tek tada videla šta sve ne mogu. Recimo, prilikom ulaska u auto, udarila sam glavom i polomila rajf. Čudila sam se što mi gotovo niko nije čestitao rođendan, a to je bilo zato što su mi sestra i kuma organizovale doček iznenađenja u kući. Bilo mi je teško kada sam videla sve te ljude koje volim na jednom mestu, posle toliko vremena. Dobila sam divne poklone, pa čak i novi rajf. Svi su bili tu, ali više ništa nije bilo isto. Umesto mog kreveta, bio je krevet sa držačima...

Kakva je bila reakcija drugih i kakva je sada?

Podsvesno sam znala da mi nekolicina njih iz okruženja nisu bili pravi prijatelji, na koje se mogu osloniti i u dobru i u zlu. Neki su dokazali moje sumnje da su tu samo onda kada je dobro, a drugi, koje sam možda i zapostavila družeći se sa onima koji to nisu zasluživali, pokazali su se kao pravi jer su bili uz mene kada je bilo najteže. Naravno, njih je mnogo manje, ali za mene sasvim dovoljno da budem srećna. Naučila sam da si ipak uvek sam i da ne treba da se oslanjaš na druge. Ipak, ima onih na koje je lepo osloniti se: Jovana i Dejana iz salona „Gemini“ u kojem je i organizovano snimanje za Cosmo za mene su radile stvari koje nisam mogla da zamislim. Dok sam bila u bolnici, čekale su svaki dan na kapiji, da bi čule od roditelja kako mi je. Nisu mi dale da se zapustim, maske su mi stavljale na lice, sređivale nokte.

Kada je najteže?

Iskreno: moglo bi da mi bude teško non-stop, ali trudim se. Teško mi je kada na televiziji vidim skijanje! Zatim, štikle! Znala sam da budem i po 24 sata na štiklama. Teško mi je kada pomislim da za sve što hoću da uradim, zavisim od drugih. Ali, sjajna sam u pronalaženju načina da presečem negativne misli pozitivnim. Uvek sam mislila da sam slaba, pre povrede. Sada tek vidim da uopšte nisam ni slaba, ni preosetljiva. Maksimalno ulažem u sebe i veoma sam disciplinovana. Ujutru vežbam, posle podne vežbam, učim, mnogo čitam. Murakami je moj omiljeni pisac, dosta se pronalazim u njegovim knjigama. Sada češće izađem, sa drugarima, idem u piceriju, ili u šoping u tržne centre. Ne želim da kažem jednog dana da sam protraćila godine. Lakše mi je da se koncentrišem na to, nego da sažaljevam sebe.

U čemu najviše nalaziš snage?

U ideji da sam sigurna da ću ponovo hodati, da budem uspešna, da mi ne treba niko. I u velikoj podršci porodice. Uskoro nećemo živeti zajedno, već na različitim spratovima. Roditelji žele da mi ostave mogućnost da imam svoj život. Bićemo blizu, a opet svako će imati svoju slobodu. Ja ću imati devojku koja mi pomaže oko svakodnevnih stvari. Trenutno se bavim dekoracijom svog prostora, biram boje, osvetljenje, to mi je važno jer veoma utiče na psihu i raspoloženje. Nalazim snagu u duhovnom traganju i ispitivanju sopstvenih granica: čovek ne zna koliko može dok ne dođe u situaciju da mora! Sve tragične stvari treba iskoristiti kao mogućnost da na putu koji je za nas predviđen postanemo bolji i jači! Neke povrede se vide, neke ne.

Život je jako težak i možda je bolje što sam sada to spoznala. Svako ima svoju životnu priču, svoj usud koji mora da iznese. Još nisam shvatila zašto je baš meni to moralo da se desi. Možda je moj problem bio u tome što nisam verovala. Kao ja želim da verujem, ali u suštini ne verujem. Ne znam da li bilo koji čovek može u potpunosti da veruje. Sada sam u fazi da želim da verujem - jer sam naučila da verujem u sebe. Shvatila sam to na surov način.

Mi verujemo i nadamo se Marijinom potpunom oporavku. Dogovorili smo se da ćemo je sledeći put intervjuisati za Cosmo u štiklama, za neku drugu rubriku, kao uspešnu ženu, pravnicu i neustrašivog borca u igri zvanoj život.