Poslovni ručak u restoranu Leptir obuhvata: a) neslane šale s gazdom koji deli naš smisao za humor, b) uživanje u domaćoj kuhinji i c) gledanje frajera u odelima, pri čemu Lara iznosi teoriju da ih ona izbegava u širokom luku jer se jaaaako boji vikenda. Jer jao tebi kad frajer skine to odelo i odveže kravatu u subotu ujutro. Nikad ne znaš čeka li te ispod seljačina u trenirci s lancem oko vrata ili nešto mnogo gore.

Usred našeg gromoglasnog smeha ulazi grupa poslovnjaka, a na čelu ON - stasiti, crni muškarac u tamnosivom odelu. Samouveren, seksi i lep. Srećom, tu su i oveći podočnjaci koji spasavaju situaciju, inače bi bio prelep. Čini se da je i na njega prešla naša euforija jer se smeši kao da smo stari znanci pa dok prolazi pored nas i odlazi u zadnji deo restorana kao neka manekenka na pisti, pozdravlja me slatko i glasno. Dobro da i poljubac nije poslao fotografima na kraju te imaginarne piste. Moji prijatelji nisu slepi, štaviše, snimaju situaciju bolje od paparaco tima, a Lara je na tren spremna da odbaci i teoriju o frajerima u odelima i samo me urotnički ispod glasa pita: „Ko ti je taj Benisio del Toro?“

Kao da ja znam odgovor. Znam samo to da su iskre odmah frcnule, a da je ovo film, kladim se da bi ta veza s Benisijem bila malo uzbudljivije napisana i da ne bi godinama ostala na blentavim osmesima i nespretnim pozdravima, kao da se uopšte poznajemo. Ali kad se nekome tako od srca nasmeješ i počneš da ga pozdravljaš, ne možeš da se odjednom praviš da ga ne vidiš i okreneš glavu na drugu stranu. Godinama ga nisam videla, firma se u međuvremenu preselila na drugu lokaciju, čak sam ga gotovo i zaboravila, kao i pravog Benisija, koji je valjda uzeo dugu glumačku pauzu, kad jedne večeri na ulazu u bioskop ugledam poznato lice. Ali ovaj put nema osmeha, samo podočnjaci i odelo (a čak je bila subota :), a kako bi i bilo kada iza njega korača neka plavušica u strogom kostimu a la Helga (guglajte seriju „Alo, alo“).

Nisam ljubomorna, jer u međuvremenu sam i ja našla svog Brusa Vilisa kojem super stoje odela, nego mi nije jasno kako se neki parovi uopšte nađu i zaljube kad je iz aviona vidljivo da ne idu jedno uz drugo. Srećom, isto je pitanje mučilo i stručnjaka za ljubav i antropološkinju Helen Fišer koja se zapitala kako se i zašto zaljubljujemo baš u određenu osobu, a na 6,9999 milijardi smo otporni i ne bismo se s njima ni u šta upustili ni na pustom ostrvu.

Pa nije valjda da se to događa bez nekog razloga, iz ćefa, i da je bogu toliko dosadno pa bez veze kombinuje neke ljude tek toliko da vidi šta će iz tog eksperimenta ispasti. Kako bi došla do pravih odgovora, anketirala je 39.013 devojaka i frajera u potrazi za partnerom na dejting portalu Match.com i napisala i svoju petu knjigu Anatomija ljubavi. 

Rezultat je manje romantičan, a više pragmatičan jer ispada da o tome najviše odlučuje biohemija. Tačnije, dva polna hormona - testosteron, oksitocin i dva neurotransmitera - serotonin i dopamin. Dakle, u zavisnosti od hemijskog miksa koji se proizvodi u našem mozgu, u delu koji se zove ventralni tegmentum i gde se nalazi sistem za nagrađivanje, strah, volju, uživanje, opsesiju, motivaciju, euforiju, ali i depresiju, svi možemo da se svrstamo u četiri tipa karaktera - avanturisti, direktori, diplomate i graditelji. Nešto slično tvrdili su i stari Grci kad su govorili o četiri tipa ličnosti - sangvinik, melanholik, pragmatik i kolerik, samo sada imamo bolje mikroskope, ankete i magnetske rezonance i, naravno, selebritije pomoću kojih možemo objasniti ovu komplikovanu shemu. A cilj romantične ljubavi samo je jedan - naći što boljeg partnera s kojim bismo mogli stvoriti „jedinstvenu individuu“. Evo šta kaže ljubavna jednačina, ko se najbolje s kim slaže, kako i zašto.

Nastavak vas čeka na sledećoj strani...