Pored toga što povezuje ljude širom sveta i što je svaka osoba od nas udaljena na follow ili friend request, Internet pruža mogućnost maštovitog režiranja predstave i vajanje virtelnog identiteta po sopstvenoj volji.

Ukoliko izuzmem ljude sa identitetom jednako zdravim i na javi i na virtuelnim talasima, na Internetu se farsa račva na dve struje. Postoje ljudi sa pravim identitetom a neobjektivnim predstavljanjem sebe i ljudi sa izmišljenim identitetom.

Opasniji su ovi prvi.

Ljudi sa nepostojećim indetitetom, lažnom slikom, imenom i prezimenom hrabri su samo dok se komunikacja zasniva na društvenim mrežama. Vrlo brzo budu razotkriveni, najčešće pri želji one druge strane za upoznavanjem.

Neretko deaktiviraju svoj lažan nalog, pa iznova prave drugi i kreću u lov za novim zanimljivim avatarima. Jedino izgubljeno sa ovim lažnjacima je vreme. Postojeći ljudi sa režiranim predstavljanjem vam mogu doneti buru negativnih emocija.

Identitet pojedinaca u realnom životu i na Internetu se ne može izjednačiti.

Sedeći uz kompjuter, gustirajući kafu uz muziku koja opušta, ideje šta bih sve mogao ili mogla da budem na Internetu kao da se roje u sekundi.

Sve što je nerealizovano u realnom životu, ponovo dobija šansu na Internetu. Tako na primer, besumučno citiranje velikana naše književnosti trebalo bi da prenese jednu poruku : Ja puno čitam! A nažalost Tom Sojer je poslednje  što im je zapalo pod ruku, onda kada ih je učiteljica propitivala za dvojku. Ako kupuju knjige, to isključivo rade na sajmu, kada je idealna prilika da se pojede i pljeskavica s nogu.

Stid zbog sopstvenog muzičkog ukusa prouzrokuje da se na mrežama kače samo „društveno prihvatljive stvari“. Opšte stvari poput grupe the Beatles ili legendarne stvari  kao što je pevao Frank Sinatra ili Elvis Presley nose poruku I wanna be cool but… Zapravo u realnom životu noga cupka samo uz triler.

Humanisti dobrovoljno daju krv kroz tweetove, samoproklamovani eksperti deluju tako što osorno komentarišu članke iz medija, viđeni kače fotke sa poznatima (koje su zapravo čitavo veče proganjali kako bi se uslikali), moralisti brišu svoj history ali neće history njih da obriše…

Nesrećni u ljubavi čeznu da im se desi mirno more a zapravo ne znaju da plivaju ni u potoku. Čeznu o stabilnoj vezi, koju brže bolje učine nestabilnom. Kad dočekaju Godoa onda mu kažu „ Lepo je što si došao, ali već sam navikao bez tebe da funkcionišem“  I tako da Godo ne bi kvario planove, ode – do novog čekanja.

Sve više je prisutno kolektivno oduševljavanje „emotivnim dušicama“ koje pišu o nekoj njoj koju i dalje vole, za kojom pate, a zapravo su je sami ubili. Pa onda ruke peru kroz tweetove, pokušavajući bar da izmene virtuelnu sudbinu. Sva ta podrška koju dobijaju od svojih followera, daje im potvrdu da njihova osećajnost spletom okolnosti nije prepoznata u realnom životu.

Ne zaljubljujte se u avatare i njihove virtuelne misli. Zaljubljujte se u realne ljude onakve kakvi oni jesu – sa svim vrlinama i manama. Ukoliko se ipak odlučite da upoznate svoj omiljeni avatar, ne zaboravite da ono što pišu i kako dišu najverovatnije nije isto. Pružite im šansu da se predstave pod svetlom dana a ne svetlom dm-a, i ona donesite zaključke kakvi su zapravo. Idealizovanje ne donosi progres već sunovrat.

Upoznavanje je proces koji se ne oslanja na ispisane reči i fotografiju. Koliko god da ljudi režiraju film o sebi, najbolji svetski reditelj je ipak život. Situacije koje on nameće nateraju i najjaču stenu da se opusti i pokaže ko je. I najtalentovaniji „glumci“ koncentraciju na ljubavnoj bini imaju najviše mesec dana. Sve posle tog vremena je realnost.