Godine

Foto: Shutterstock

Kada krenete u susret godinama, na sebi morate imati neki odevni komad koji uspešno odoleva vremenu...

Ako je moda ono što usvajamo kada ne znamo ko smo, onda je ta crna suknja domaće proizvodnje koju je mama kupila davnih devedestih, bila moj identitet. Veoma uska, od struka do kolena, naglašavala je žensku figuru najboljih godina. Dakle, ovo je bilo pravo vreme da je obučem.

Inače, ona je dosta zahtevna. U njoj se ne možete ponašati ležerno, niti divljati u bilo kom smislu. S obzirom na to da posle šest godina konačno mogu da se uvučem u nju, nosiću je kako dolikuje. Damski hod i sitni koraci su bili samo odraz poštovanja njenim godinama (doduše, i fizičke nemogućnosti da se pusti korak). 

Dok sam koračala sitnim koračićima kroz deo Beograda koji je takođe odolevao vremenu, koračala sam ka njemu - čoveku koji je godinama na mene ostavljao uticaj. Počela sam da razmišljam o tih 365 dana koji u serijama prolaze i tome koliko se tokom njih menjamo. Kroz koji dan ću napuniti 22 godine. Šta ja znam o njima? Znam samo da sam u prethodne četiri godine neminovno sazrela u egzistencijalnom smislu i da sam na dobrom putu da postanem ono što želim. Ipak, kada je on u pitanju čini mi se da nisam ni trunku pametnija. Kao da i dalje nisam evoluirala toliko da shvatim godine koje on nosi.

Skoro ga je srela i prokomentarisala da je „pobeleo“. Upitala sam je šta to znači. Kaže „Pa stigle ga godine baš očigledno“. Ne znam zašto samo ja to nisam primećivala. Ponekad imam problem da ne vidim očiglednosti na ljudskim licima. To je zato što umesto lica vidim karakter. Gledala sam ga i zaista želela da vidim te godine. Nisam uspela.

Uvreženo je mišljenje da su dvadesete vreme kada smo pod pritiskom da donesemo prave odluke koje će kasnije umnogome definisati naše živote. Ako je tako, onda sam njegove odlučujuće dvadeste odavno propustila, a ležernošću kojom se vodim u tom odnosu propustiću i svoje. Muhamed Ali je jednom prilikom izjavio da je čovek koji sa pedeset godina vidi svet očima dvadesetogodišnjaka protraćio dobrih trideset godina. Pomalo me je deprimirala ta izjava i banalno je analizirajući nisam se složila. Jer, volela bih da zadržim taj child-like deo ličnosti koji me ni tada neće napustiti. Ne želim da dvadesete budu akcioni film kojeg ću se rado sećati. Godinama ću otvoriti vrata samo da uleti dovoljna doza zrelosti kojoj dopuštam da od mene napravi odgovornog čoveka. I mislim da i on to radi. Ide protiv godina i klišea koji ih prate. Uostalom, godine su formalnost, a ako dopustimo sebi da se opterećujemo formalnostima samim tim i prihvatamo njihov uticaj. Ipak, moramo biti svesni da godine menjaju sve oko nas. Grad, situacije, život, ljude. Najmanje što možemo da uradimo jeste da se potrudimo da ne budemo jedni od tih ljudi. Da profilišemo ličnosti na zdrav način i tako krenemo put života, ne godina.

Ovo veče koje je odisalo istorijom – gradskom, modnom, našom – se završilo. Krenula sam kući. Korak po korak, godinu po godinu, naći ćemo se mi već. Ne brini, godine nisu bitne, tebi dobro stoje. Isto kao i meni suknja.