Velika senka malog straha

Foto: Shutterstock

Dok koračam ulicama srećna i zadovoljna svojim životom Beograd uvek nađe način da mi pomuti razum. Par metara ispred mene stajao je on. Obično kada ga ugledam pobegnem i postanem sve ono što nisam – nesigurna, uplašena, inferiorna.

Nema onog samopouzdanja, nema one spontanosti, samo strah. Neki neopisivi strah. Nisam imala gde, gledala sam pravo u njega – beogradskog Pobednika moga srca. Ne sećam se ni šta je pričao. U svoj svojoj veličini koliko sam mu se divila, toliko me je i plašio.

Trudim se da ostvarim svoje snove. Realna očekivanja su me uvek dovodila do željenih rezultata. Veliku ulogu igrala je i vera. I taman kada mi se sviđa ko postajem ispred mene je stajao čovek koji me je podsećao da nisam potpuna. Tada veru pokrije strah, a očekivanje ubrzo postane nerealno. Tokom godina naučila sam da živim sa tim, ali kako sam starija hronična nevera u ovo, uvek mi se činilo, veliko očekivanje je počela da se manifestuje sve češće. Kada idealizacija učini svoje, kako otkloniti strah i vratiti veru?

„Moraš biti iskrena. Sledeći put kada ga vidiš, otvoreno popričaj sa njim. Znam kako se ponašaš, on verovatno ni ne sluti šta će od TEBE čuti“, ponudila mi je trajno rešenje koje bi moglo konačno da stavi tačku na sve. „Ali... zar ne misliš da je to pomalo drastična mera?“, upitala sam je, naravno iz straha. Shvatam da se stvari koje su hronične uvek moraju saseći drastičnim metodama. Pošto ne volim da se kockam počela sam sa „šta ako“ pitanjima. Opet, naravno iz straha.

Kažu da je najveća prepreka za uspeh strah od neuspeha. Pod okovima straha često se zapitam kako izgleda biti slobodan. Iako nas strah drži na sigurnom, ova situacija koja zahteva hod po tankom ledu je možda zaista jedino rešenje. Fokusirajući se na ono što može da pođe u negativnom smeru, zaboravljam koliko samo mogu dobiti. Da budem potpuna? Srećna? Shvaćena? Iskrena? Zaljubljena? Jedna od onih they have it all devojaka? Ali, taj prokleti strah mi u ogledalu pokazuje samo ono loše. Šta ako ostanem povređena? Šta ako se razočaram? Šta ako to bude uticalo na ostale sfere mog života? Šta ako me razočara? Šta ako... šta ako... šta ako...?

A šta ako već jednom prestanem da se plašim?!

Kada mislimo da je naš strah nepobediv, snagom uma moramo dozvati jačeg protivnika – hrabrost. Ona će otključati vrata kroz koja će svi strahovi izleteti napolje, a maestralno ući vera. Uostalom kada se spustim sa neba idealizacije na realnu planetu Zemlju, uviđam da negativni tok stvari i ne bi bio tako strašan. Sva „šta ako“ pitanja se brišu jer nisu, niti će biti bitna šta god da se desi. U najgorem slučaju, strah će nestati, hrabrost će ostati i terati me dalje. A možda će opet ta hrabrost uticati na najlepši epilog priče. Ko zna, moraću da prihvatim rizik kocke. Dosta je više slepog verovanja sudbini i molitve Beogradu da nas spoji, preuzeću je u svoje ruke i uraditi ono čega se najviše plašim. Strah je stanje uma kojem sam ja gazdarica, tako da...

Naravno kada dođe odlučujući trenutk moraću da popijem koju čašu, jer ipak... u vinu je istina.