Žena koja ne nosi parfem nema budućnost

Shutterstock

Volela sam taj restoran. Ne samo zato što je hrana više nego odlična, već i usluga. Kada kažem usluga, mislim kelneri. Kada kažem kelneri, mislim On. Uglavnom, dan za danom provodila sam vreme u toj divnoj porodičnoj taverni na obali mora. Nekada i dva puta dnevno.

Ove godine nismo letovale zajedno. Teško nam je palo, iako smo svakodnevno bile u sms kontaktu. Naravno da sam joj već prvi dan javila da mi se za sada dopao taj jedan momak. Pitala me je kako izgleda. Zaista, kako izgleda? Ovo sigurno neće očekivati. 

Sin vlasnika koji se uči ugostiteljskom zanatu, momak sasvim prosečnog izgleda, možda čak i mlađi od mene zapao mi je za oči. Jedno veče me je čak nazvao „Zgodna plavuša“. Bilo mi je slatko, jer to nisam trebala čuti. Verujem da i dalje ne zna da jesam. Meni više od toga nije trebalo. To je bila hrana koja je uticala da moje samopouzdanje bude sito narednih dana.

Iščekivala je nešto sočno, ali nisam imala nikakve novosti za nju. Jer, nije se ništa dešavalo sem mog izučavanja menija u nadi da ću iskopati nešto što već nisam probala. Niti sam se ja potrudila da bude nešto, a ni on. Ali osetila se neka međusobna dopadljivost. Ona dečija, naivna, totalno slatka i to sve u prisustvu njegovog tate, vrlo ljubaznog čoveka.

A onda mi je moja Marina napisala poruku: „Ma klasika, ti samo moraš da nađeš nekoga na koga ćeš se ložiti, k’o prošle godine na Skijatosu kad ti se sviđao onaj barmen od metar i 50“.

To je bila moja velika istina. Smatram da moraju da postoje neki ljudi koji će mi periodično činiti okruženje prijatnijim i gde će se osećati blaga doza napetosti u vazduhu. Baš blaga, nikako jaka jer bi to onda značilo da sam se toliko zatreskala da to već postaje opasno. Nego, znate... kao parfem koji zamiriše tek onda kada dune vetrić.

Verujem da sa nekim ljudima ne bi trebalo ništa da se desi. Ništa dublje od pukog flerta. Znam nekada je teško odupreti se tome, ali postoji veliki rizik. To vam je kao sa parfemima. Oni znaju biti prevrtljivi - nekada godinama možete voleti isti miris, dok on u nekom trenutku ne postane toliko jak da guši. A vrlo često vas već „na drugi miris“ zaboli glava.

Još one davne 2008. godine, počeli smo da se okupljamo u obližnjem kafiću. Ceo dan fakultet, zatim kući na učenje, pa uveče u kafić. Kelneri su se često šalili da predstavljamo inventar. A tamo je bio jedan jako simpatičan dečko. Ok, dečko u kasnim dvadesetim. Takođe, ima veze sa kafićem i delatnošću ugostitelja. No, na prvi pogled svima se sviđao njegov drug, ali meni ne. Meni je pažnju privukao ovaj lik karakternih crta lica i veoma zaraznog smeha, te otuda i dobija nadimak Smehotres.

Poznavali smo se, a da se nismo ni znali. Bez sto pogleda u obostranom smeru propalo bi veče. Stolice bi se nameštale tako da budemo jedno drugom u vidokrugu. Ali, baš kao i sa ugostiteljem sa mora, ni ovde ničega nije bilo. Jednostavno, sam onaj osećaj da ću ga i večeras videti, pa se opet nadati dolasku sutradan bio je neponovljiv i nisam imala nameru da ga menjam.

Stiglo je leto, a sa njim i moja selidba. Takođe, prećutno smo se iselili i iz tog kafića. Kao neko ko je samo proleteo kroz jedan period mog života apsolutno sam zaboravila na njega. Zaboravila sam i kako miriše taj parfem koji nisam osetila već tri godine, sve do... pre neki dan.

Dok je kelner spuštao čašu belog vina na moj sto osetila sam nešto poznato u vazduhu. Bio je to Smehotres lično. Pogledao me je, prvo preletevši, a onda je ipak malo zadržao pogled. Dva inventara sreću se nakon tri godine. Lovely.

Neki ljudi moraju postojati u našim životima. Na pasivan način, moraju. Oni su tu da povremeno osveže naš dan, ulepšaju radnu svakodnevnicu na opušten način, ne stvarajući iluziju niti bilo kakvu vrstu zaluđivanja potom. Oni su inventari naših života, oni lepi. Baš kao zauzeti komšija, kolega sa faksa, DJ u obližnjem klubu, frizer zbog kojeg ste stalna mušterija... To su ljudi koji čine naš život zanimljivijim. I stalno otkrivamo nove. Iznova i iznova gde god odemo. Bez muškaraca koji će da unesu prijatan miris u naš dan život ne bi bio potpun. Bio bi sačinjen od nezanimljivog niza situacija, predmeta i ljudi prema kojima ne osećamo ništa. Sve bi postalo neinspirativno i dosadno, zar ne?

Nisam mogla, a da ne pomislim na Fatalnog. Da, spominjem ga u svakom tekstu, ali šta ću kada je on bitan deo mojih misli. Eh, evo još jedne fun fact. I on ima veze sa ugostiteljstvom (ok, objasnimo mi da ću se verovatno udati za ugostitelja). Šalu na stranu, i on je na veoma sličan način ušao u moj život. Samo je mnogo lepše mirisao od ostalih, a tim mirisom me je mamio da tražim još. I jesam, i dalje to radim.

Porazila bi me činjenica da je i on prolaznost koja mi samo ukrašava određeni period života. Porazilo bi me to da je on samo inventar. Porazila bi me takva vrsta površnosti. Međutim kad god mi je teško sa sopstvenim mislima teši me činjenica da je to jedini miris kojeg se mogu setiti. Uvek i u bilo koje doba noći.

Ne znam gde ga mogu pronaći, ali želim taj miris samo za sebe. Ponekad ga osetim. I dalje lepo miriše, a što ga duže osećam nešto mi se čini da je to jedan od onih koji ne guši. Klasik.