Ljubav na prijateljski pogled

Ovo nije blog na prežvakanu temu da li su muško-ženska prijateljstva moguća. Ovo je priča o jednom prijateljstvu koje se pretvorilo u vezu i postalo nikad jače.

Smatram da odmah na početku bloga treba da se stavim na jednu od strana onih koji veruju ili onih koji ne veruju u muško-ženska prijateljstva. Verujem ili u iskreno muško-žensko prijateljstvo kratkog roka ili u ono koje će prerasti u vezu i postati još jače.

Jedino prijateljstvo koje sam uspela da ostvarim sa muškarcem, a da u njega ne bude umešano muvanje ni u jednom trenutku, bilo je sa dečkom moje tadašnje najbolje drugarice (danas su u braku). Osim toga nijedno moje prijateljstvo sa muškom osobom zapravo nije ni postojalo definisano kao takvo. Recimo da su postojala drugarstva i poznanstva. Nikada nisam bila dovoljno slobodna da se u muškom društvu ponašam kao i sa drugaricama. Nije mi bilo ni prirodno, a ni damski. Ne znam da li je to ispravno ili sam ja uštogljena, ali tako sam se osećala.

M&M su se upoznali još pre tri godine. Poznanstvo je zahvaljući obostranom kapiranju vrlo brzo preraslo u prijateljstvo, ali ono iskreno. Vrlo lako je postajala drug sa muškarcima, kao i u osnovnoj školi jer je kod nje jednostavno sve stvar spontanosti i nerazmišljanje o toj temi.

Vremenom je prijateljstvo M&M bivalo sve jače, a nije mogao da prođe dan da se ne vide. Svima nam je bilo jasno kako će se to završiti. Ipak, u razgovoru sa M&M ta tema nije dolazila u obzir. Shvatila sam da pitanje sličnosti ili različitosti koje ljude uvlači u jako prijateljstvo kod njih nije postojalo. Sve ono u čemu su slični i različiti oblikovali su tokom trogodišnjeg druženja. Čak su jedno drugom promenili interesovanja, poglede na svet, zapravo čitavo bivstvo. To je bilo zapanjujuće gledati iz ugla posmatrača.

U međuvremenu ona je kukala i patila zbog nekih nebitnih ljudi i veza. Nije joj bilo jasno kako u tako velikom gradu ne možeš naći svoju srodnu dušu. Često nije ni izostajalo ono pitanje: „Zašto sam svima samo ortakinja?“. Kada su posle nekog vremena već imali podosta materijala zajedničke istorije, upitala sam je da li je svesna da nikada neće moći da ima normalnu vezu sa nekim drugim momkom dokle god su njih dvoje tako bliski. „Pa ovo mi je drug, neko drugi će mi biti dečko, zašto ne bih mogla?“, odgovarala je. Ok tačno - da je M gej, al’ pošto nije slatko ću se nasmejati. Postignuta bliskost je prevazilazila čak i onu u vezi. Stvorili su nešto mnogo više od same veze, a da nisu ni bili svesni. I ono što prvo nailazi kao osećaj zaljubljenosti, kod njih se javlja tek posle tri godine. Leptirići u stomaku i te fore. Dakle apsolutno sve je išlo obrnutim tokom. Valjda prećutno po principu polako, ali sigurno.

Prijateljstvo u trogodišnjem periodu druženja je nula naspram ovog koje nastalo u vezi. Šalila sam se često govoreći kako joj je upala kašika u med. Društvo ga već poznaje koliko i ona sama, ne mora da ga upoznaje sa roditeljima, a čini se da je i onaj početni period veze i upoznavanja parova prevaziđen odavno. Wow. Male su šanse da se u istom društvu desi ista situacija, zar ne?

Ovo je još više učvrstilo moju teoriju o muško-ženskim prijateljstvima. Da ona postoje to sam znala i ranije. Kao i ono da je izuzetno isključivo reći da ne postoje. Sada sam ubeđenija da je poenta u njihovim oblicima. Zato je jako bitno razlikovati muško-žensko drugarstvo i muško-žensko prijateljstvo. Drugarstvom se naziva niz trenutaka i situacija koje možeš prolaziti sa nekim čak i godinama, a da se zapravo na nekom malo višem intimnijem nivou ne poznajete. Drugarstva su deljenje zabave i dobrog provoda, fakulteta, posla, poneke nezgodne situacije. Drugarstvo je karoserija prijateljstva. O mašini, o davanju celog svog bića govorim u pojmu prijateljstva. Prijateljstvo je onaj najviši vid druženja, ona mašina koja pokreće, a nekada nas vozi tolikom brzinom u nešto veliko da nas zapanjuje. Muško-žensko prijateljstvo je iznad svega, pa nekad čak i iznad same ljubavne veze. Ono je taj neophodni sastojak bez kog ni velika ljubav ne bi bila moguća. Think about it.