Ja tebe idealizujem, a ti mene?

Jednom mi je drugarica rekla da se ne lepe kreteni za mene, već ja za njih. „Tebi kad je dosadno ti nađeš nekog uličara pa ga idealizuješ“, rekla bi. Surovo rečeno. Kad god bi mi bilo dosadno u životu, ja bih baš to radila. Pokupila nekoga sa ulice, opteretila sebe i idealizovala ga. To obično ovako izgleda.

Online neizvesnost. Sedim ispred kompjutera, učim/pišem, kačim linkove, dosađujem se, refrešujem stranu, otvorim chat, nema nikog zanimljivog, otvorim chat posle 24 sekunde kad eto njega. Zeleni se, ali se sada čini kao da je online tačka još zelenija. Moje telo se uspravlja, a prsti stoje na položaju asdf-jklč spremni da krenu u avanturu slepog kucanja. Onda chat zabaguje pa mi pokaže dve ikonice njegovog profila. Odjednom se stvori i dupli strah u mom telu. Obično sam stoprocentno ubeđena da mi se neće javiti, ali ipak čekam. Jeste da nismo nikada pričali, ali možda je sada vreme. Scena se ponovi sigurno u još nekoliko narednih nedelja, a onda probudim hrabrost u sebi usled koje nisam prethodne noći spavala, i javim mu se. Obično pošaljem neki link koji pokrene priču, kao kul sam, kao setila sam se bezveze da on to voli, inače nisam razmišljala. Što se više dopisujemo, a njegov chat ide on/off svaki sekund budeći u meni sumnju da on to radi jer mu dosađujem, meni se noge odsecaju. To ludilo zvano „idealizovanje“ obično se prekine neočekivano. On izjavi nešto, a ja onda vidim koliko sam iznad čitave situacije. Koliko sam iznad njega. Koliko bih sebe spustila da budem sa njim. No, i kada se opustim, retko mi taj neko ostane zanimljiv. Svašta sa mnom, zaista.

Live slika. Znam da ga obično dva puta nedeljno viđam. Ne, nisam uopšte zbog njega isfenirala kosu i obukla najbolju „casual“ kombinaciju. Eto svake nedelje se zaista slučajno potrefi. Mislim se tako u sebi, dok iza ugla ne ugledam njega koji u trenerci prilazi. Postajem pričljiva. Previše pričam. Dobro, on se smeje. To je valjda dobar znak. Ne, ne, zašto pričaš o pušenju kada si prestala. Ne zanima ga to. Damn! Evo je, neprijatna tišina. „Jel ideš na koncert ipak?“, upitala bih i veću glupost svesno, da se ovoga nisam setila. I nekako je konverzacija otišla u pravom smeru, dok sam ja kontrolisala teme. „On stvarno jeste presladak“, taman što pomislih naiđoše njih trojica te me on pružajući ruku, pozdravi i ode (???). Samo odjuri u stilu „E hvala što si mi ubila ovih pet minuta“. U ovoj situaciji obično se tu završava priča o idealizovanju kretena.

Pod svetlima reflektora. Treća i najprostija vrsta idealizacije koja se nama devojkama dešava gotovo svaki dan (noć). Pijuckamo koktele, a Pharrellov glas koji izgovara „I wanna know your name“ dok se čini kako će mikseta od napetosti pući, deluje kao afrodizijak. Primetila sam ga u ćošku. Da li je moglo bolje da se namesti? Ja sa drugaricama, a on sa drugovima. Doduše ovi dvojica nisu neki, a on... macan i po. Gleda me, gledam ja njega. Počinjemo da flertujemo dok se muzički žanrovi stapaju u jedan mash-up koji bi da može nosio naziv „flert“. Nerviram se što ovoliko vremena prolazi, a on ne prilazi. Počinjem da mislim da mu se ne sviđam. Ali hej! Budimo realni, da me je sreo na ulici u cik zore dok kupujem baki hleb, shvatila bih, ali ipak večeras ne bih. „Gde ti vidiš da je on dobar tip, pa ni ne vidi se“, reče mi M. iznenađeno. „Ne lupaj, videla sam ga malopre kad je reflektor zablještao njegovo lice“, sigurna u sebe nastavljala sam da gledam u pravcu njegovog stola. „Onda ili je kukavica ili je naložen“, rekla je i nastavila da igra. Pred kraj večeri kada sam se k’o pijan plota uhvatila za ono da je naložen, krenuo je ka meni. Noge su mi trnule, a ja suptilno nastojeći da izgledam opušteno popravila sam i onako već ravnu kosu. Uhvatila me je panika. A onda... kolena su ponovo postala opuštena, a ja razočarana. Rizikujem da zvučim zločesto, ali i dalje se pitam šta sam ja ono idealizovala pod svetlom reflektora. Jer ovo nije taj lik očigleno. Rošavog lica minus prednji zub, nasmejano me je upitao kako se zovem. On je ispao dobrica. Ja sam problem. Nije on naložen, on je uplašen. A ja sam ohrabrila nekoga koga u mraku nisam ni videla. „Anđela“, rekla sam svoje lažno klubsko ime i krenula kući.