Ogledalo i tinejdžeri

Taj čudesni, hipnotizerski predmet u kući, je jedan od glavnih objekata interesovanja naših dragih tinejdžera. Preispituju se satima ispred njega, elipsastog, pravougaonog, kockastog, indijskog, kineskog, antikvarnog, malog, velikog, neverujući sopstvenim očima, ili bolje, neverujući u lični, nedorasli sud.

„Ma, da li je moguće da sam to ja? Baš i upravo ja? Od tebe i tate sam pokupila sve najružnije, sigurno...“ Svaki tren su drugačiji, odrasliji, viši, deblji, tanji... Do juče smo ih pobedonosno vozikali u najmodernijim kolicima u parku, po gradu, selu. Zatim ih sa klupe pomno pratili da ne padnu sa ljuljaške, tobogana, vrteške, klackalice. Kad pre su tako izdžikljali? Kad pre su nama krenule neke retke sede? Ah, vreme juri, a mi više ne želimo. Dok se okreneš, napuniš -40,uf. Kakav jubilej? A naša vajna deca već od 12-e kukaju i bune se, pravi mali revolucionari u sopstvenom domu! Klempave uši, krivi zubi, male grudi, spljoštena guza, veliki nos, nisko čelo, grozne šiške, nesilikonke usne, dlakave noge, ruke, bubuljica na nosu, čelu, itd...itd...

Ta nesigurnost, koju Vi možete samo jos više da iziritirate, dobacujuci sa strane: “...ma, sjajno izgledaš, dušo, pa to ti baš odlično stoji, šminka ti je upravo besprekorna, friz ti je baš kako treba, kako si slatka i zgodna, (bolje, nezgodna, u tom uzrastu)...“. To „diplomatsko“ ubedjivanje nije dovoljno, šta više kontraproduktivno je. Zašto? Jer naš modni ukus je tinejdžerima zastareo, čak i ako nosite silu detalja i militarističke odevne predmete iz sadašnjeg doba, čak 21-oga  veka. Naša bezvremenska klasika, izaziva golemi, komični smeh kod njih. Naravno, kada napune dvadeset, ako doživimo i tu fazu, samo opazimo kako energično prevrću po našem, odjednom, zanimljivom, ormaru. Hm, kakva promena u ponašanju i glavi? Tada se kod svršenih maturanata i studenata, budi i originalnost, želja da se lako izdvoje iz gomile, da postanu ekscentrično uočljivi, na halo efekt.

Meni je ostalo još nekih četiri godine do tad, možda i dočekam? Sada se još pečem na laganoj vatri i sudaram sa samom sobom i svojim dilemama, koliko dozirati roditeljsko drugarstvo i pristupačnost? Možda sam već prešla pristojnu granicu i ugrozila sopstveni autoritet, zarad njene otvorenosti i iskrenosti po pitanju-svega i svih ovozemaljskih čuda. Bojazan postoji da takav, ultra-moderan odnos roditeljstva, dotična, i te kako zelena gospođica, ne zloupotrebi. Neka mi je nebo i bog u pomoci;).

Prestala sam biti ateist te se u potpunosti slažem, da svemirska sila postoji, i prati naše, (nebitno, da li?), kretanje i duhovni razvoj... Svesno loše postupke, čak i misli, naročito, kažnjava. Proverila na sopstvenoj koži. Ne morate i vi! Moj recept, kada za to uopšte imam strpljenja i vremena, a odnosi se na uniformisane, “in“ krpice, pokatkad baš, baš upali. Samoj sebi se divim... Jednostavno, sama obučem njene omražene, odbačene, nove stvari, koje dugo spavaju u ormaru, pa se mala madam, za tren predomisli, shvati da i nisu toliko tragične, te ih na kraju, nosi sve u šesnaest. Napominjem, sama ih je birala. Tri godine sebe štedim, kad god mogu, avanture obilaska butika u društvu rodjene kćerke.

Ah, koje olakšanje, posle tih prizemnih taktika, smicalica za uspeh, za poštedu i  tankog novčanika. Lično mi je najstrašnije slušati iz usta dotične i nedorasle madam, kako hronično nema sta da obuče, da je najgore i najjadnije odevena u svom društvu, odeljenju, kraju i na svetu, dakako. Ogledala u radnji, salonima, kao da nisu identična. Mislim da je problem i taj, što na javnim mestima ne mogu doveka uzurpirati kabine, (stvori se duuugi red), da bi doneli pravu odluku, kako im nesto podnošljivo stoji, ili, “čuči“. Priznaćete, nije lako sa tinejdžerima, i da zbog mira u kući, zgradi, popuštamo i puštamo preko svake mere i pameti, jer oni su naši i tako zdravo “autisticni“, samo trenutno žive u svom mikro-makro čudnjikavo obojenom svetu, rekla bih, više u -oblacima!