Sunce posle kiše

Kao iz ormara, kada izbacite dotrajele stvari, tako i iz naših života, periodično, treba napraviti čistku za poznanike, dalju, nezainteresovanu rodbinu, i ljude koji vam ne čine užitak druženja, pa vam bitno otežavaju i prolazak kroz isti, ( debelo vas koče i sputavaju viškom „morala“, predrasuda).

Da je lako - nije, a da je potrebno - jeste. Navikne se čovek i na dobro i na zlo, pa tavori li, tavori u izmaglici svojih ličnih, malih želja. Nisam ni ja puno bolja za takve radikalne seče, sputava me čak i sažaljenje i ta smrtna, a sigurna navika, pokatkad strah od nepoznatoga.

Kako vreme prolazi, sve više ga respektujem, pa shodno tome, moram sprovesti u praksu, (što preporučujem i drugima), da ga ne troše na podle ljude preobraćajući ih u plemenite, bolesne u zdrave, nesretne u sretne..... Dug proces koji crpi finu energiju i dobar naboj. Zamalo da postanem expert u tome i odem u postelju usled redovnog pada imuniteta na takve rabote.

Nisam svešteno lice i nije mi u opisu delatnosti. Zasada, samo privremeno i zvanično osiguravam život od štetnih, spoljašnjih uticaja i neprilika, sa procentualno sretnim ishodom na kraju roka, kao podizanjem keša, npr.
Elem, prenela mi skoro najbolja frendica bolest neverice, sarkazma, dubioze, beznađa, sumnjičavosti i koječega štetnoga i načisto truloga, zadnjih par leta, i ja se sramno, (da li?), povlačim uz belu zastavu, što dalje od drage mi osobe, dok sama ne uvidi, progleda, ustane i prezdravi. Samoubistvo je odlika kukavica, sada znam, a nekada sam se pitala, da nisu možda i heroji???

Možda je i za osudu ali, sve sam legalno pokušala, osim da joj kupim omču, brdo hemije, pa da reši hitro sve „grandiozne“ probleme i ode u ružičasti, dosadni raj, (tako prenose, nisam proverila).
Verujem u život, koji nas nosi i baca i povređuje i ljubi i treska i iskušava i testira i lomi i diže.To je on, baš takav opisno, i silan i jak i podnošljiv i nepodnošljiv. Zato smo i rođeni da se rvemo i suočimo sa njim, datim situacijama i nekim tamo bogovima, da budemo manje ranjivi i plačljivi, da upravo očvrsnemo i imamo bezbrojne uspomene, koje bi pričali u dubokoj, a vedroj starosti, u nekom domu svojim vršnjacima, jer ako ih serviramo unucima, zbrisaće od nas za tili čas.

Verujem da posle duge ima sunca na pretek, što mi se i upravo dešava, jer sam je strpljivo i dugo čekala, tek kada sam sve loše i čemerno stavila po strani, na dnu kofera, sa nadom da se više nikada ne otvori taj odeljak.
Ako se, pak, to i desi, da imam snage da ga brzinski stavim u crnu, eko-vreću, pa zafrljačim u kontejner, da ga zanavek spale profi ljudi na kraju grada. Hoću dobre stvari i misli i ljude oko sebe. Da li je to loše i za osudu,prekor? Tvrdim da nije, jer je delotvornije i produktivnije za globalni i lični sistem, nas same.

Verovala sam i u čuda, sama po sebi, ali to se ne dešava tamo gde nema nikakvog baš impulsa i žara, otrežnjenja. Neka se ljuti ko god hoće na ovu spoznaju i istinu ali, posedujem relevantne parametre u anketi kod najbližih, a, dakako, boraca. Raduje me svaki pomak na bolje u okolišu, tuđi pošten osmeh kao sinonim za sigurnu pobedu. Porazi nisu dobrodošli, ali neminovni su i moramo ih dostojanstveno podnositi, primati. Sujetu smanjiti na razumnu meru, jer i nije primereno stanje svesti...

Recept za sreću ne postoji, nije univerzalan, već individualan, ali ga svako treba misaono i arheološki studiozno označiti, pronaći, iskopati, pa zatim posedovati, čuvati kao najveću relikviju, samo ako to, i upravo, jaaaaakoooo želi !!!