Njeno visočanstvo - knjiga

Kada mi sve lađe potonu, kada me razocara šef, kada moja tinejdžerka, jedinica, stavi društvo ispred mene, kada ne mogu da priuštim sebi udobnu obuću, kada nemam dobar san, kada me moj partner ispali iz xyz razloga, kada boja sa slike nije identicna mojoj na kosi ... moj spas od svega toga je dobra knjiga!

E sad, postoje toliki izvikani sa razlogom a i bez njega, (p.a.pisci,mislim).Opstaju danas, kao i uvek, svakominutni a domišljati, „slovoslagači“, lakih i teških tema.

Kada mi je baš, baš enormno a kamijevski kritično, nalazim se redovno u naslovu „Bedni ljudi“ od Dostojevskog, umislivši, pravdajući se, tešeći se, kako ima daleko pogubnijih sudbina od moje. Ta, samo njegova, vanredna i specifična žica psiho-profila glavnih junaka, uvek me iznova i iznova iznenadi. On nije pisao vedra, našminkana dela. On ne ume, ne želi, da komercijalno flertuje sa čitaocem, samo je prosipao ogoljenu, dobrodošlu i večnu, a tako potrebnu istinu, u vidu markantnih reči na papir. Dostojevskog nije moguće baš svakodnevno čitati, mora se dozirati u tišini, i jer ga nesvesno nosite, gajite u sebi, kao klicu sumnje u opravdanost svakog ljudskog, mikro-makro, postupka i opstanka. Rigorozno i savesno kritičan, drsko i neumoljivo radi na nasoj nedovoljnoj samokritičnosti.

Trenutno padam na spisateljski „šarm“ Davida Albaharija. Nesvakidašnji pisac srednje dobi i dokazanog potencijala. Malo u Kanadi, malo manje u Srbiji. Njegovu sudbinu dele mnogi, ekonomsko-politički, pacifistički i ratni nomadi, sa prostora ex-Yugoslavije. Cenjena čitalačka publika može da se nađe i prepozna (ako su tanki sa vremenom) u mudrim, snažnim a pompeznim Davidovim kolumnama u dnevnim novinama. Nećete ostati ravnodušni, dajem reč. Kladim se.

Momo Kapor je fizički zauvek spustio svoje veđe, no mi ćemo i dalje ovaj šareni svet gledati njegovim polubalkanskim, šmekerskim, pogledom jednostavnosti, otvorenosti, boemskog i mangupskog duha i avanturizma. Neko ko nikada neće zapravo otići, već će dobiti na težini za koju deceniju, vek. Odista uvek razumljiv i logičan. Andrića uzeti u ruke kako-god, Crnjanskog i bez nekog, jasnog razloga, Orvela, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Sagan i niz drugih zlatnih pisaca. Brojka od 75, eminentnih, je dobar prosek. Ovde, naravno, nisam mislila na toliko procitanih dela, jer je to mali i nedovoljan zbir.

Svako od nas ima (trebalo bi)svog posebnog, talentovanog favorita među tom čudnjikavom i nevremenskom profesijom, koja daje snagu, krepi, jača ,leči sate usamljenosti, popunjava praznine bez ikakve zle namere, daje upute za korak napred, osmišljava novi put, beleži san i javu, bogati izražajna sredstva pri najprostijem dijalogu.
Ovo zadnje naročito apostrofiram, jer me neviđeno tangira izlizanost izraza, poštapalica, očito jadnog rečnika našeg budućeg naraštaja, sa priznato-defektnom i tragičnom bazom u osnovnoj školi.

Par fraza i psovki, ulaznica za zreo i zahtevan život? Ne bih rekla. Samo karta u jednom pravcu za odista siromašnu, na najnižim granama svedenu komunikaciju, drskost, agresiju i netoleranciju.

Biblioteke nisu ugašene institucija, samo pomalo zaboravljene. Biblioteke su riznice overenog, trajno-umnog, bogatstva. Samo jos da se učlanimo. Sva sreća što imam moju divnu frendicu Jelenu, koja je u krizno doba sebi zakidala na potrošnim krpicama, a punila svoj raf retkim izdanjima, koje ja alavo, dan-danas, konzumiram. J

Najvredniji i najpostojaniji dar, sa povodom i bez njega, dragoj osobi, čak poznaniku, pa i neprijatelju, za mene lično je - njeno visočanstvo knjiga!