Muškarci treba da znaju tri izreke:

1. Volim te.
2. Kupiću ti ovo.
3. Ići ćemo tamo.

Ponosna sam što sam žena! I to stoji. Ali moramo da priznamo, da neke nadimke nismo dobile za džabaka. Znamo mi da zvocamo, znamo i da budemo džangrizave. Sve one osobine koje nam tako nevešto pripisuju nastale su, bez neskromnosti na osnovu naših mana, ali kako je ženski rod tvrdoglav koliko i lep, mi smo te koje uporno odbacuju činjenicu da umemo da budemo pravo levo smetalo.

Zategnem sebe kako neobavezno tračarim sa drugaricom uz kafu, u nekom malom, mračnom kafiću, i lepo mi je baš tako. Nisam nam potrebni ni muškarci, ni alkohol, ama baš nikakva treća persona koja će nam eto ispuniti malo, ali odabrano društvo.  A tek kada se sretnemo posle toliko vremena, bez ikakvih međusobnih psovanja, odmah krenemo na kafu i čavrljamo o nekim jaaaaako bitnim stvarima. Nema lepšeg osećaja nego jednostavno uživati u tim malim, nebitnim sitnicama, a opet tako dragim, pa i takoreći i potrebnim da bi nam život bio lepši. Ne mora nam najbolja drugarica biti sagovornik svaki put - dovoljmo je da to bude osoba koja će uvek razumeti šta ste da kažete. Toliko tema za razgovor, a tako malo vremena! A poznato je koliko smo mi žene brbljive. Ja vala, volim da pričam, koliko volim i da pišem.

Znamo da je potrebno puno da bi se zadovoljio naš veliki ženski ego. Jako smo zahtevne. Dajemo puno i tražimo još više. Posebnu vrstu žena predstavljaju žene lavice-one koje su nam svima primer i koje su tu da nas na neki način predvode. Pravi su primer kakav karaker ali i cilj svaka od nas treba da ima. One se izdvajau iz društva i čini se da smo zbog njih ponosne što smo ženskog roda. Desi mi se da na tv vidim neku devojku koja se bahato ponaša i zbog koje uskliknem "Bože, sramota me je što sam žensko!" A svi dobro znamo, da takav primer ne treba da sledimo.

Hajde da se vratimo onim izrazima sa početka bloga. Koliko su zahtevni? Da li zaista previše tražimo? I da li toliko i zaslužujemo? Imam pravo na slobodno izražavanje - DA!