Gledam je svaki dan i svaki put kada joj pogled odluta i zadrži se na nekoj mojoj mrljici, zapravo znam da joj ista misao iznova prolazi kroz glavu- šta bi se desilo ako bi opet probala i okrenula leđa toj prosečnosti? Toj prosečnoj ljubavi, prosečnoj sreći, prosečnoj svađi, prosečnom uzbuđenju. Ima li smisla vraćati se na natprosečnu ljubav i moguću natprosečnu tugu ako ta ljubav opet pobegne od nje?

Mislim se nešto, za šta, zapravo, ovi ljudi žive? Za prosečan izgled, prosečan posao, prosečan dan, prosečan mesec, prosečne godine? Hteli bi najviše od života po najnižoj ceni. Bez rizika. Teško da može. 

Kad i ja znam da to tako ne ide, kako to da njima nije jasno?!

Što im neko ne kaže, što ih neko ne trgne?! Hej! Prolaze vam dani, naredni predhodnom nalik, i šta ćete sa svim tim danima kada dođe onaj zadnji dan? U čemu ćete naći utehu?

U detetu, detetovom detetu, zaobilazeći sebe same? Ne ide tako, ljudi...

Ja, evo, ja bih sad, da mogu, odmah bi iskočio iz svog okvira, samo da znam da me tamo negde čeka prava ljubav. Ljubav koja upotpunjuje, koja diže do neba, a kad te spusti-zakopa te! Da znam da me čeka neko ko mi može popravi dan u deset minuta, staviti smešak na ovo moje uglancano lice i činiti da sijam jače od sunca, ja bih, eto, sve uradio da to osetim i imam. Rizikovao bih da se razbijem u hiljadu parčića i naslutim onih sedam godina nesreće. Ja se nikada ne bih mogao ponovo vratiti u jedan komad, a opet bih pokušao, jer želim da sijam i da se caklim...

Ipak, ne postojim da bih delio savete, od mene se to ni ne očekuje.

Ja sam samo ogledalo.