Ženska boljka...

U ženske boljke mogu se ubrojati mnogo stvari – ali morate priznati da postoji jedna najveća! Cipele! I to pogotovo onda, kada vam se jako svide, pride ima i vaš broj ali vam ne odgovaraju! Nikako! Em vas žulja s ove strane, em sa druge strane, em od napred, em od nazad! A vi ste se već zaljubili. I šta onda da radite osim da sednete i da plačete?

Meni se upravo to desilo danas! Otišla sam sa drugaricom do tržnog centra da popijemo kafu i da ja usput na kratko obiđem par butika. Treba mi majica za večerašnji izlazak. Ušle smo u butik i odmah sam ih spazila. Sijale su u svojoj punoj snazi. Tako su lepe, tako su plave, tako su taman, baš onakve kakve želim već duže vreme. Sva srećna uzimam, inače poslednji par 37-ce i jedva ih obuvam! Žulja me prednji deo. Uzimam 38, velike su mi za ceo broj! Šta sada da radim? A tako sam se zaljubila u njih!

Drugarica klima glavom ne zna šta da mi kaže. Ni ja sama ne znam šta da mislim, ni šta da radim, ni šta bih nekome rekla kada bi se našao u ovakvoj situaciji. A još da problem bude veći tako su jeftine. Obično kada vidim dobre cipele odbije me njihova enormno visoka nerealna cena. Tako su sve skupe! A ja sebi, bar ne još, ne mogu da priuštim takav luksuz. Kao i verovatno većina devojaka danas. Sve mi volimo cipele ali volimo i naš teško zarađeni novac. Sve bismo mi volele da imamo, kao opšte poznata Keri Bredšo, 1000 pari cipela od po 1000 dolara. Iskreno, ne patim od toga da moram da imam mnogo cipela,pogotovo ne skupih i markiranih. Meni je najbitnije da su one udobne, da mi se sviđaju i da mi dobro stoje.

I tako moja boljka biva vraćena na mesto. A ja se sva razočara i veoma tužna okrećem i brzinom svetlosti napuštam butik. Kasnije se nalazim u istom tom centru sa dečkom. I počinjem da mu pričam svoj problem. Možete da zamislite njegovu reakciju! Slegnuo je ramenima i rekao: „šta sad ako ne odgovaraju, nije smak sveta“. „Nije smak sveta tebi ali meni kao da jeste“. Muškarci očigledno to, tj. „kupovinu cipela, torbi i raznih drugih dodataka garderobi potrebnih ili nepotrebnih“ nikada nisu niti će ikada razumeti. I opet ih razočarana ostavljam i odlazim. Šta bih drugo?

Ali moj dečko me je, kao i uvek, ipak umirio rekavši: „Otići ćemo u ponedeljak, ako ih bude bilo uzećes, a ako ne znači da ti nije bilo suđeno. A ti se za to vreme raspitaj da li se platnene cipele mogu bar malo rastegliti“.

Sad mi je ostalo samo da čekam ponedeljak. A tako bih ih uzela! Pa makar ih samo jednom obula!