Da li u zlu postoji dobro?

Verovatno vam je poznat osećaj kada u danu ne ide sve kako treba, kada vam se dešavaju samo ružne stvari i nevolja se baš namerila na vas. E pa meni je juče bio jedan od takvih dana. Od onih dana kada vam ništa ne polazi za rukom. Ili vi bar tako mislite. Ali često znam da se vodim onim da u dobrom ima bar trunka zla i obrnuto, i “ko zna zašto je to dobro”.

Obaveze su prošle nedelje bile ogromne, prijava ispita, skupljanje skripti, učenje…i tako sam za domaći imala da napišem dva eseja, jedan na engleskom koji moram usmeno da prezentujem, a drugi, hm drugi esej je bio koban za mene.

Kao i obično vodila sam se time da imam celu nedelju i da ću završiti to. Sestra, koja veoma dobro zna engleski, uzela je na sebe da mi prevede esej. Ali, dva dana pre nego što je trebala da mi ga preda, ispalila me je. Ok dobro preživeću. Esej iz engleskog je osuđen na google translate, a samim tim i na propast. To sam odmah znala, samo nada poslednja umire. Nedelja je bio dan za eseje. Međutim meni je sve bilo preče od njih. Popodnevni odmor, kafa sa dečkom, igranje sa mojim psom. I veče se brzo spustilo, panika me je uhvatila ali nisam se dala. Obavila sam pola posla a pola ostavila da odradim na faxu. Od samog jutra je počelo! Prvo kiša. Zatim ne mogu da nađem ni jednu pristojnu gumicu za kosu. Gde su mi sve te gumice kada mi trebaju. Ne mogu sa crvenom gumicom! Ali sreća našla sam neku. Krećem na fax, i na vratima skontam da nisam ponela kremu za ruke, a ona mi je neophodna! Odlučujem da se vratim po nju! Očigledno loš potez .

Engleski je prošao grozno, i gore nego što sam mislila da će biti. Još pride nisam bila obaveštena o dodatnom testu, i čistih 15 poena je otišlo tek tako. Ali dobro šta je tu je. Trebalo je sada da se posvetim pisanju drugog eseja. Prvo mi je trebala dodatna literatura ali baba iz biblioteke učinila je da to bude nemoguće. Dobro, mogu i bez toga. Počinjem da kucam sva srecna,mada bilo je i pre toga nekih tehničkih problema oko flesh-a, ali rešila sam to brzo i lako uz pomoć svog dečka. Kucala sam čitava 3 sata kada me je savladao umor, em sam rano ustala, em ništa još nisam jela a podne je.

Brzo zovem dečka tj. najdivnijeg dečka na svetu, koji mi istog momenta prekidajući svoje opuštanje uz kafu, koju je upravo dobio u kafiću, i novine donosi keks i najlepšu kafu koju sam ikad popila. Bilo mi je dosta 45 minuta da se odmorim, te se vraćam kucanju. Prvo isključim program koji nisam smela, i onda mi najave pauzu od sat vremena a taman što sam sela. A koliko samo mogu za to vreme da otkucam. Odlazim na drugi fax, ni tamo nema mesta, vraćam se kod mene na fax: u jednom kabinetu nema mesta, u drugom je čas, u trećem (opet kod one babe s početka) nije dozvoljeno pisati na računaru. Odustajem! Ovo je Marijana, definitivno znak da se povučeš! Dečko je bio sve vreme uz mene, i mnogo mu hvala jer ne znam kako bih ovo preživela bez njega. Sav prethodni trud će propasti jer nemam nastavak eseja, a tako ne mogu da predam. I mnogo mi je bilo krivo. Definitvno je odustajanje bila dobra odluka.

Hm, i znala sam da će izaći nešto dobro iz svega. Kasnije mi je drugarica javila da rad može da se preda i u četvrtak. Znači imam još vremena da ga napišem, možda bude još bolji nego što sam mislila da ću ga za ono kratko vreme napisati. A uveče sam otišla da se opustim, od tako napornog dana, kod dečka naravno. Uvek je tu kada mi je najpotrebniji. Volim ga najviše na svetu. Kada je on tu sve mi je lakše da prihvatim. On mi je najbitniji!

I definitvno postoji nešto dobrog u zlu!

 

Ako želite da pišete za Cosmo blog pošaljite nam prijavu i svoj tekst na adresu cosmopolitan@adriamedia.rs, sa naznakom COSMO BLOG u naslovu poruke!