Da li umete da slušate?

Kažu mi da sam kao mala bila mnogo brbljivo dete. Do svoje pete-šeste godine nisam usta zatvarala. To je verovatno svima u početku bilo simpatično ali i naporno u pojedinim trenucima. Oko mog šestog rodjendana moj ujak, koga sam inače obožavala, verovatno iz potrebe da se zaštiti od mog neprekidnog brbljanja i zapitkivanja izgovorio je čarobnu rečenicu: „...Ćuti malo potrošićeš sve reči...“ Od tog momenta ja sam uplašeno zaćutala i dumala po svojoj glavici i nakraju izdumala da svi ljudi imaju odredjen broj reči koje za života izgovore i kad to potroše onda postaju nemi.

To moje iznenadno ćutanje prijalo je u početku mojoj porodici ali vremenom je počelo da ih zabrinjava. Povremeno bih jasno i glasno izgovarala rečenicu tipa da me ostave na miru, ali u što kraćoj i jasnijoj formi da upotrbim što manje reči a da me oni razumeju. Tako sam od jednog brbljivog deteta postala ćutolog. Kada sam krenula u školu trudila sam se da učim tako da što tačnije znam odgovor na postavljena pitanja i to je vremenom postalo vrlo efektno. Čim sam savladala slova počela sam da beležim sve ono što sam nekada htela da ispričam ali što i nije bilo baš toliko važno da bih trošila svoj fond reči. Vrlo rano sam shvatila da ljudi imaju po dva uha i dva oka a samo jedna usta, a to bi trebalo da znači da duplo više moraju da slušaju i gledaju nego što pričaju. Ta spoznaja me je fascinirala do te mere da sam pažljivo počela da slušam i posmatram ljude oko sebe. Tako sam brzo naučila da razlikujem izgovorene laži od istine. Da prepoznajem nesigurnosti kod ljudi, njihove strahove ili izgovorene rečenice kojima nešto žele da prikriju.

Naravno shvatila sam ja da je taj moj detinji strah neosnovan ali mi je ostala stečena navika da pažljivo slušam ljude dok pričaju bez obzira na temu. Vežbajuću u svojoj ranoj mladosti to svoje slušanje i gledanje otkrila sam čarobni svet knjiga. Iz knjiga sam naučila da formulišem svoje rečenice koje su dovoljno jasne da me sagovornik razume bez dodatnog tumačenja. Sticajem okolnostu u životu sam za prijatelje imala vrlo mudre i elokventne ljude te je moje zadovoljstvo slušanja bilo još veće.

U medjuvremenu sam zaključila da ljudi mnogo vole da pričaju naročito o sebi i da su mnogo srećni kada ih neko pažljivo sluša, a ja to verujte mi umem. Zahvaljujući toj davno izgovornoj čarobnoj rečenici mog ujaka ja imam mnogo prijatelja. Najdivnije osećanje me obuzme kada shvatim da sam nekome od njih bar malo ublažila tegobu svojim slušanjem i pažljivo biranim rečenicama utehe koja bi im u tom trenutku pomogla da donekle prevazidju svoj problem. Ne retko uspevam u tome pa samim tim potvrdjujem činjenicu da je ta moja „trauma iz detinjstva“ koristila i meni i drugima. Meni jer me čini srećnom svaki pa makar i pokušaj da nekoga saslušam i pomognem, a drugima zato što znaju da imaju nekoga ko će ih pažljivo slušati, a pritom taj neko malo priča te su sigurni da i to njihovo izgovoreno neće nikome prepričati.

Na zapadu u bogatom svetu to rade psihijatri i psiholozi a u našoj materijalno siromašnoj ali duhovno bogatoj Srbiji to se zovu PRIJATELJI.