Ljubav večita tema

I ja sam se jednom davno zaljubila. Ja inače, spadam u onaj tip žena (na moju sreću ili nesreću, prosudite same) u koje se muškarci zaljubljuju. Kada se to desi, naravno želim da uzvratim. Trudim se, pokušavam, unesem se sva u tu vezu, ali ne ide. Odustajem, povlačim se, ostavljam, patim zbog njih i svaki put kažem sebi da više nikada, ali baš nikada neću biti ni sa kim dok ne osetim da je to ono pravo. Onda budem opet sama (naravno dugo, dugo).

Nečije oči mi se učine intersantnim. Pomislim da je to baš osoba u koju bih mogla da se zaljubim. Poseduje sve vrline i kvalitete koje poštujem i racio mi govori da ću se ovog puta sigurno zaljubiti i da moram da mu dam šansu (a i naravno dugo sam bila sama).

Sve iznova počinje po ko znakoji put. Muvanje, izlasci, pažnja, toplina, nežnost, sjajna podloga za ljubav zar ne? I tako to traje i traje ali scenario je nepromenjen. Osećanje da opet to nije to polako počinje da me tišti, proganja, opseda. To se gotovo uvek dešava baš u trenucima kada taj moj muškarac otvara svoju dušu. Priznaje koliko me voli, koliko mu značim (to uvek zvuči identično). Ali mnogo je teško biti u zagrljaju nekoga ko vas voli, a vi ne uzvraćate. On je srećan, a vi želite da odete kući. On vas voli, a vama je dosadno. Vidite sreću u njegovim očima, a vi ste tužni. On priča o budućnosti, a vi razmišljate kada imate zakazan manikir, nokti su vam već iskrzani. Ne želite da ga povredite, ali vi ga prosto ne volite. Drag vam je, cenite ga, poštujete i uvažavate njegove vrline, tolerišete mane pa zar to nije ljubav? E pa drage moje verujte mi nije.

A onda se dogodilo suprotno! JA SAM SE ISKRENO ZALJUBILA. Ja sam bila ta koja je srećna (a nisam videla da on želi da ode kući). Ja sam volela (a njemu je bili dosadno). U mojim očima je sijala sreća (a on je bio tužan). Ja sam pričala o budućnosti (a on je razmišljao da li je dobro istipovao sportsku prognozu). Nije želeo da me povredi, ali prosto - nije me voleo. Naravno u svoj svojoj zaljubljenosti ja to nisam primećivala sve do jednog dana.....

Htela sam da ga iznenadim jednim romantičnim putovanjem (kao poklon našoj godišnjici zabavljanja), pa onako naivno bez razmišljanaja otrčim do agencije i uplatim produženi vikend za dvoje. Sva ustreptala od sreće čuvam svoju tajnu i vaučer dok ne dodje pravi trenutak da mu pokažem svoju ljubav na taj emancipovani, glupi ženski način, sa ubedjenjem da ću ga fascinirati svojom idejom. Dodje i taj čarobni momenat, te sa pritajenim osećanjem ponosa sva važna spuštam vaučer u njegovo krilo i sva ozarena treperim dok on čita destinciju i termin purovanja.

Iščekujući nežan zagrljaj i bar identičnu sreću na njegovom licu meni moj voljeni dragi mirno sa blagom setom u glasu saopštava da je upoznao drugu devojku, da se viđa sa njom već neko vreme i da je najbolje svako nastavi svojim putem! E pa drage moje možete li da zamislite kako sam se osećala? Želela sam da me nema, da ne postojim. Ali eto ima me živa sam i postojim. I sada kada se osvrnem na prošlost shvatam da je najsrećniji period u mom životu bio baš taj kada sam ja volela. Ma koliko čudno zvučalo ali to iskustvo ne bih menjala za sve one trenutke u kojima sam bila voljena.

Moja poruka glasi ne bojite se ljubavi. Zaljubite se slobodno i ako sumnjate da će to biti uzvraćeno. Ne bojite se patnje i to prodje, a ostaju samo ti trenuci sreće koji oboje vaš život.

Ako me pitate šta je dalje bilo. Pa naravno venčali su se, ali ubrzo razveli. Sreli smo se posle izvesnog vremena i evocirali uspomene. Izjavio je da ga nikada niko nije voleo kao ja i da mu je žao što je sve tako ispalo, ali prosto izabrao je nju jer mu se tada činilo da sa njom ima više šansi i tako to....

A ja sam danas srećna što je izabrao nju, jer da je bilo obrnuto ja ne bih imala te svoje srećne trenutke, već bivšeg muža, koga bih verovatno u nekom trenutku počela i da mrzim. Jer, to je čovek koji voli žene, ali ne može da voli samo jednu. Svaki put bi mu se neke druge oči učinile interesantnijim i uvek bi pomislio da je baš to ono što traži kod žena. Može čak i da pomisli da će se tog puta sigurno zaljubiti. Iznova bi počeo udvaranje i dobro poznati scenario. Ali baš u trenucima kada bi ta žena otvarila svoju dušu i priznala koliko ga voli i koliko je srećna on bi samo želeo da ode kući, jer mu je dosadno i bio bi tužan zbog te žene. Ne želi da je povredi ali on je prosto ne voli a i mora da ide (zatvoriće se kladionice a večeras opet igraju Real i Juventus....).

Nekada davno sam pročitala rečenicu koja glasi: „....Sve velike ljubavi su tužne ....“. Drage moje ja na to samo dodajem da su velike baš, i samo zato, što su neostvarene. Da je bilo koja od tih tužnih ljubavi realizovana sumnjam da bi ostala i velika.