Your birthday present

Knjiga, to sam znao, nije dolazila u obzir.

Još su mi bila sveža sećanja na poslednji pokušaj da joj, umesto svojih, podmetnem Tuđe Reči. Završilo se tako što su joj Kortasarove "Školice" - posle mog besomučnog traganja i četiri izgubljene onlajn-aukcije, pronađene jedne kišovite subote kod tipa koji je valjao isključivo dobre knjige, negde na trećem ćošku nizvrtno od Filozofskog fakulteta - ubrzo napustile torbu i zauzele sigurno mesto na gornjoj polici pomalo kemp stalaže u njenom novom stanu. "Pretenciozan je", rekla je kratko, i nehajno okrenula glavu kada sam pokušao da joj objasnim zašto je taj "etat second" Argentinac važan za nju i mene.

Veš? Ma, 'ajte, molim vas. Tipove Koji Kupuju Donji Veš Svojim Devojkama sretao sam tek povremeno: još sam se od rane adolescencije klonio muškaraca kojima je vrat deblji od čela, teretana jedina zanimacija, a vozačka dozvola prva i poslednja štampana stvar koju su držali u rukama, ako ne računamo da su nekada pokušali da pročitaju bukvar (i stigli negde do "mama ima mene"?).

Prepoznavao sam ih po besnim crnim kolima, koja bi me, ubogog večitog pešaka, kao i ostalu hodajuću bagru, poprskala na pešačkim prelazima bljuzgavog Beograda. Činili su to tako lako i uporno da bismo se svi - psujući - mogli zakleti da je bilo namerno. Osim toga, uvek sam se pitao kako se devojka oseća kada joj dečko donese roze gaćice sa repom "Plejbojeve" zečice na pozadini? Je li odgovor "E, super, ionako ne umem da biram veš, jer sam, ipak, žensko" makar približno tačan?

Negde pred zoru, pošto sam precrtao "nakit" (ne umem), "štene" (ne smem) i "letovanje" (nemam), shvatio sam da je vreme isteklo. Sutradan sam joj, onako skrušeno, poklonio disk pun muzike. Nisam se potrudio čak ni da joj na njemu napišem posvetu. "Znam da nije neki poklon, pogotovo za Tako Okrugao Broj Godina. Ali, moglo je biti i gore", pokušao sam da budem duhovit. "Zamisli da sam ti ovo samo poslao mejlom?".

Ono što joj nikada - čak ni kada me je zapitkivala o "sedmoj, dvanaestoj i petnaestoj" - nisam priznao, je da to nisu bile obične pesme. Ni njihov raspored nije bio nasumično odabran. Ne, svaka je - bolje nego što bih to ja ikada umeo - pričala o devojkama sa kojima sam bio ranije, na putu do Nje.

Bilo je, naravno, previše očekivati da shvati kakve to veze ima raspevana "You And I Misbehaving" od Tilly And The Wall, kojom sam otvorio taj album-poklon, sa činjenicom da sam jednog leta, mnogo pre nje, u parku kod Doma Vojske (pretpostavljam da to više ne postoji, baš kao ni Vojska, ili se barem tako ne zove. Park je odmah ispod mosta - tjah, svi podgorički mostovi imaju imena, i svi ta imena znaju, sem mene! - na putu od starog kina ka Železničkoj stanici, no prilično skriven od pogleda), tek koji mesec po prestanku sirena za vazdušnu opasnost, u žbunu pričepio izvesnu K.

Nije, dakle, ni posumnjala da se u "Like A Friend" i "Disco 2000" i dahtanju Jarvisa Cockera, u stvari, krije B. Upoznao sam je sasvim slučajno (a koga još možeš da upoznaš namerno?) s jeseni kojom je Potrošeni Milenijum ustupao mesto Novom, i potom sam godinama, naivno, bio ubeđen da ćemo koji tren pre odjavne špice završiti zajedno.

Cursive - "The Recluse" bila je J, devojka toliko velikih očiju da nije mogla da ih zatvori kada spava, u čijem sam se krevetu probudio poslednjeg dana jedne užasne godine, i iz kojeg sam pobegao navrat-nanos, crvenim "stojadinom" u kojem me taksista ponudio domaćom rakijom;

Zanosna pojava u crnom mantilu kojoj sam zamalo, u kupeu negde između Požege i Užica, saznao ime beše - surprise, surprise - "Girl On A Train" (Rialto);

Ona koja me ostavila baš u proleće zadužila je "Theory Of Ghosts" (Piano Magic);

Šta je više moglo da dočara "zabranjenu" dvoipomesečnu vezu sa V. nego Jenny Lewis (Rilo Kiley) koja se u "Portions For Foxes" skoro dere "baby you're bad news, but I like you"?;

Ko je bolje opisao period kad sam bio rastrzan između smeđokose M. s fakulteta koja je volela Bitlse i s kojom, osim tog simpatičnog fakta, nisam imao ništa zajedničko, i plavkaste M. s kojom sam bio u polu-dugoj vezi koja se svodila samo na kres-kombinaciju, od Davida Gedgea (Cinerama - "Two Girls")?

Bili su tu i Death Cab For Cutie, Walkabouts i Calexico, Patrick Wolf i Rufus Wainwright, Okkervil River i The National, Suede i The Broken Family Band... Svi oni, mnogo bolje nego što bih ja ikada umeo, pokušali su da joj kažu kroz šta sam sve morao da prođem da bih bio s njom. I da sam tada, kada sam konačno došao do nje, bio spreman da se zakunem da su neke od najlepših pesama ikada, u stvari, bile - baš o njoj?

Sutra joj je ponovo rođendan. Ne toliko okrugao, doduše. I ne razgovaramo, odavno. Ali, ko da zabrani mašti da je vidi kako dolazi s posla, hrani mačku (koju je u međuvremenu, čujem, dobila. Nisam želeo i da čujem ko je bio darodavac), sipa čašu vina, zamišljeno se osvrće po stanu dok rukom prolazi kroz kosu, i pušta Baš Taj Disk?