Lost Coastlines

Upoznao sam je - kakav kliše! - preko tipa s kojim sam tada radio u Jednoj Poznatoj Srpskoj Kompaniji U Posrtanju. Njegova prijateljica - u dugoj, srećnoj vezi et al. - mislila je kako smo njena solo cimerka i ja, eto, savršeni jedno za drugo.

Taj je stav mogla podupreti sa svega nekoliko klimavih činjenica: okej, oboje smo navijali za Liverpool, a ona je čak znala šta je ofsajd (mada joj je pasivni, proverio sam, i dalje zadavao probleme); glumili smo da imamo napisano već pola knjige o svom životu; mimo najužeg prijateljskog kruga oboje smo, bar ispod glasa, nazivani "namćorima"; nismo već neko vreme imali "nekoga"; nekako smo se previše lako laćali alkohola kad god nam je trebalo da podavimo inhibicije i/ili kakav drugi životni problem... Lepo i obećavajuće, ali ništa što bi me oborilo na (tada još mršavi) gluteus maximus.

Naš prvi (dabl) dejt bio je trapav poput dvogodišnjaka koji trči Tašmajdanskim parkom: taman kad bih pomislio da je sve otišlo dođavola, bljesnuo bi njen osmeh na neku moju rečenicu i ravnoteža - kakva-takva - bi se ponovo uspostavila. Rastali smo se, ipak, i bez poljupca u obraz, i samo sa neodređenim obećanjem da ćemo se videti makar još jedared.

Razmenili smo, potom, nekoliko mejlova, i iako sam se plašio da joj se moje napisane reči sviđaju mnogo više od onoga što kažem, a da su moji dlanovi previše znojavi za njenu izvežbanu ruku (bavila se nečim što sam kroz maglu zamišljao kao projektovanje zgrada, mada sada ne bih stavio taj isti dlan u vatru da je zaista bilo tako), neočekivano lako je pristala da te noći dođe kod mene.

Otvorio sam flašu jeftine domaće vodke za sebe i još jeftinijeg italijanskog vina za nju. Imala je 25 godina, i dalje živela sa cimerkom, pa je ni falš etiketa, ni očigledno permanentni nered u mom stanu nisu naterali ni da se namršti.

Kada je, oko tri ujutru, prvi put izrazila želju da ide kući, jer "mora rano na posao", već sam znao da je dovoljan samo moj pogled da je odvrati od te sulude namere. Ubrzo smo ležali u mom rasklimatanom krevetu, polu-obučeni. Ljubila se kao da prvi put stupamo na površinu Meseca - pomalo bojažljivo, na preskoke, ali gotovo vanzemaljski. Sa zvučnika se - tiho, tek da krezuboj nadžak-starici iz susednog stana u mojoj zgradi sa zidovima tankim kao flis-papir zavaramo špijunski izoštren sluh ("Ti, u stvari, živiš u origamiju", šapnula mi je kada sam joj predočio zakukuljenu situaciju sa Gospođom Mladenović Iz Broja Jedanaest) - čuo Pulp, i kočoperni muški instinkt mi je gotovo povikao: "Sad je vreme".

Moja leva ruka se spustila desetak centimetara niže, i počela da se, kao nehajno, igra sa rubom njenih gaćica, ubeđena - baš kao i gazda te iste ruke - da je to najnormalnija stvar na svetu.

Koliko smo samo pogrešili.

Skočila je kao da sam upravo uradio Najnenormalniju Stvar Na Svetu. Nije ni morala da upali svetlo pa da osetim da se u moju sobu uselio glečer veličine onog na kojem je otoič skončao lepi Leo di Kaprio.

- Mislio sam... - pokušao sam da počnem rečenicu i tu stao. Ni u jednom scenariju za muškarce nije bilo ovakvog zapleta. Čak je i Instinkt podvio rep poput uplašenog psa i sakrio se - idiot! - negde duboko u stomaku.

- Znaš, ja nijednom muškarcu nisam dozvolila da me skine - gotovo da je prosiktala.

- Ako je to problem, šule, skini se sama... Toliko mogu da ti učinim - pošalica je, kasno sam to shvatio, "čepala liniju" i ostala zarobljena negde u bestežinskom stanju između nas. To je bilo sve što nam je ostalo od Meseca.

- Kad kažem "skidanje", mislim na "seks". Nisam ga imala. Nikada. I to se neće promeniti. Ni sa tobom. Bez obzira na to koliko mi je godina.

Bio sam zabezeknut dovoljno da bez reči prihvatim njenu velikodušnu ponudu da mi objasni tu nepogodu. U narednih nekoliko minuta držala je monolog, pomalo izvežbano ("Koliko puta je samo ovo govorila?", pomislio sam), o nekom tipu sa štraftastim džemperima na v-izrez (moja sluđenost je dovoljno dugo trajala da čak i ne napravim poslovično gadljivu facu), o praznim stranama romana, o razumevanju, sećanju, o još nekim velikim rečima. Nekakvu je rolu odigrao, mo'š misliti, i Florentino Ariza, zbog čega ni dan-danas ne mogu da smislim ni Markesa ni Havijera Bardema.

I dalje sam ćutao. Čak i kada je spustila glavu na moje rame i zaspala.

Ujutru sam je ispratio na stanicu, glave teške od mamurluka i neizgovorenih reči. Poljubili smo se dok je nailazio trolejbus, na brzinu, maltene i ne gledajući se.

Već u narednih desetak metara sam izbrisao njen broj. Posle još stotinu, shvatio sam da je nikada više neću videti. Kilometar kasnije, odupro sam se bezobraznoj potrebi da se predomislim.

Ako želite da pišete za Cosmo blog pošaljite nam prijavu i svoj tekst na adresu cosmopolitan@adriamedia.rs, sa naznakom COSMO BLOG u naslovu poruke!