Our life is not a movie or maybe

Delovao bih, bez sumnje, uzvišeno i plemenito, kada bih rekao da mi je ova ideja sinula jer želim da pomažem ljudima. Istina je, avaj, daleko prizemnija, i da sinoć u gradu nije bila devojka koja me izdaleka podsetila na Nju, siguran sam da bi mi misli brzo skrenule sa tračnica invencije na neke mnogo, mnogo vulgarnije. Ali, krenimo redom.

Ima tome i pune četiri godine, kada sam u jednom klubu promašio WC i ušao u ženski, onako, mrtav p'jan kako to samo Nedelja Uveče U Beogradu može da vam uradi, i unutra naleteo na devojku koja me potpuno oborila s nogu. (Mada sam se, da ne bude zabune, već prilično klatio).

U tom (suženom) stanju svesti, uvek koristim jednu od dve varijante. Evo njihovih idealnih inačica:

VARIJANTA #1:
Naš junak (tetura se po klubu, sa čašom vodke u ruci. Čašu će, ako mu se dopadne, svakako ukrasti): "Um... Zdravo".
Ona (neka bude da se zove Marija): "Zdravo"
Naš junak: "Ja se zovem Kristijan. A ti si jako lepa."
Marija: "Hvala, Kristijane. Ja sam Marija."
Naš junak: "Hoćeš da odemo odavde?"
....
VARIJANTA #2:
Naš junak (tetura se po klubu, sa čašom vodke u ruci. Prosipa vodku po sebi): "Um... Zdravo. Ja sam Kristijan. Hteo sam da ti kažem da si jako lepa, ali to je bilo pre nego što sam prosuo piće."
Ona: "Hoćeš da ti kupim novo, Kristijane?"

Slučaj o kojem pišem, ipak, nije išao tako. Obično nemam problem sa samopouzdanjem (sem ako ne računamo činjenicu da se predstavljam kao neko drugi, što verovatno mnogo više govori o meni od svih rečenica koje sam u životu napisao i izgovorio?) i iz mene vrlo lako - i začudo, poprilično uspešno (uzev u obzir da nikada ne bih mogao biti Cosmov "frajer meseca") pokuljaju gorepomenute varijante.

Ne i ovaj put.

Stajao sam, razrogačenih očiju, sve onako klateći se, i buljio u Nju, dok je nameštala kosu. Bila je neka zima, i bljuzgavica, česma nad lavaboom puštala je samo vrelu vodu, a George Best je umro tek koji dan ranije, ali ona je nosila teksas suknjicu i izgledala kao da je to Poslednja Stvar Na Svetu O Kojoj Treba Brinuti. Možda sam, ne sećam se, i zinuo u nekom trenutku. Ali ništa nisam kazao. Eh, u glavi sam već smislio sve: jos dva pića ovde, moj stan (njen stan? Možda ima crvene radijatore? Možda ima mačku?), Ponedeljak U Krevetu (javiti šefu da sam bolestan) + Okkervil River na zvučnicima, ručak kod njenih, prva svađa, medeni mesec u čileanskom gradu Arica, u kojem NIKADA ne pada kiša, vučjak kojem će se, kao cat-person, prvo protiviti, a onda ga voleti makar koliko i mene... No, ćutao sam. Primetila me je u ogledalu, nasmešila se, okrenula, kažiprstom mi dotakla vrh nosa (što nije naročito tesko, ali nemojmo o tome sada), pitala: "Jesi li nešto izgubio?" i - izašla.

Nije teško zaključiti da je nikada više nisam video. Išao sam, još bar nekoliko puta, u dotični klub, ali ona nikada nije bila tamo. Mislim da to mesto sada više i ne postoji (nikad mi neće biti jasno zašto se u Beogradu mesta za izlazak množe kao zečevi u sezoni parenja, a potom netragom nestaju?). Od tada, izmeđ' ostalih, zazirem i od svih ljudi koji nadobudno pričaju kako je "Beograd mali grad, maltene selo, u kojem, kad bolje razmisliš, svako svakoga poznaje i sreće". Dođe mi da zaurlam, "kako ja onda uvek naletim samo na one koje bih da izbegnem?!"

No, koliko puta se nešto slično desilo vama (liše uletanja u pogrešni WC)? Koliko puta ste se u tramvaju (normalni ljudi - d'oh - UVEK koriste javni prevoz, čak i kad, poput mene, ne veruju u Globalno Zagrevanje) gledali sa nekim i on/ona je uzvratio pogled tik pre nego što ce izaći? Kada ste poslednji put na nekom koncertu videli devojku ili tipa kojoj niste umeli, mogli, ili stigli da priđete? Koliko puta je otišao/la (nepotrebno precrtati) sa Potpuno Pogrešnom?

Bilo bi, govorila mi je sinoć potiho podsvest, dobro kada bi postojao način da ih opet vidite. Neka vrsta oglasne table za Promašene Soulmates? I eto rešenja našeg cyber-doba: sajt na kojem možete da upišete kada ste ga i gde videli, da on to pogleda i javi vam se. (Svi predlozi, uključujući i onaj za ime sajta, su više nego dobrodošli).

Recimo ovako: "Petak, 2. april, oko 17h. Kalemegdan, pored majstora koji valja šećernu vunu. Ti: u dugačkom kaputu i kratkoj suknji, sa pirsingom na levoj obrvi i nepotrebnim priveskom u vidu proćelavog tipa. Ja: u drap košulji, sa knjigom u jednoj i sladoledom u drugoj ruci. Pogledala si prvo mene, i to nekako čežnjivo, pa knjigu, osmehnula se diskretno i okrenula".

There we have it. Moj skromni, dapače pomalo zakasneo doprinos sreći Beograđana i Beograđanki. I nada da će se, možda, nekada javiti Ona.