Zabranjene ljubavi

Na kurs katalonskog jezika sam krenula potpuno neobavezno, na nagovor drugarice. Desilo se da, od celog fakulteta, samo nas dve, guske, nismo upisale izborni jezik, i dok smo mozgale šta ćemo i kako ćemo, moja "pametnica" se odluči da me odvuče na pomenuti jezik, za koji sam, možda, dvaput čula u životu.

Uporno sam se bunila i govorila joj da pravimo veliku grešku, jer, zaista, šta smo nas dve uopšte znale o katalonskom, osim što smo gajile predrasude, kao većina ljudi, da je sličan španskom... Elem, verujući da se upuštam u avanturu koja mi sad najmanje treba, nekako sam se odvukla na uvodni čas, u sredu. Eh, da sam samo znala koliko ću u nastupajućim danima voleti sebe zbog ovakve ''greške''...

Iskreno, nisam ja osmotrila ni ko je sve sa naše grupe među gužvicom od tridesetak ljudi. Nije mi smetalo ni to što profesori čavrljaju samo na svom veselom jeziku, a za srpski, engleski, ili makar ruski, se prave da nikad nisu čuli. Dok su se ljudi oko mene zbunjeno gledali i ponavljali moje reči od pre samo par minuta, kako je ovo jedna velika greška (ne bih vam sad citirala šta su tačno rekli ), ja sam gledala u NJEGA. Sve bi bilo super da ja sad mogu da vam kažem kako mi je pažnju privukao neki sladak dečko s moje ili druge grupe, poznanik drugarice, bilo šta slično. Ali ne... Ne mogu. Reč je o profesoru. I ne, nema 100 godina, nije ''metuzalem'', ne spada u redovne profesore i ne služi se prepotopskim jezičkim konstrukcijama, pošto za neke druge nije čuo.

Profesor je, zapravo, klinac, par godina stariji od mene, koji je rešio da širi katalonski jezik i kulturu po svetu (i baš je našao gde će). Ne, ne izgleda kao Nadal, Verdasko, Del Potro, ili bilo koji Latino-Amerikanac, Španac, Portugalac i sl. Sumnjam da biste ga primetile, čak i kad bi se desilo da stoji sam-samcat, na sred prazne ulice. Ali on ima ono ''nešto''. Da umem da objasnim šta je to, verovatno bih dobila Nobelovu nagradu, pošto mnogo pametniji i talentovaniji ljudi nisu uspeli da to učine. Ma znate već. Dečko prosto isijava. Nisam sigurna da li je to onaj momenat kad pogrešimo vreme, a on se samo nasmeje, ispravi nas na savršenom srpskom i nastavi da vrti loknu, kao da se ništa nije desilo (i kao da upravo nismo rekli najveću glupost na svetu). Ne znam ni da li je to onaj trenutak, kad se svi gledamo u čudu, pošto ništa ne razumemo, a on se uporno trudi da nam pojasni, kao da pred sobom ima puno sobu Katalonaca, a ne zbunjenih Srba koji ne znaju rečenicu, dve da sastave. Mislim da nije čak ni onaj momenat kad nas je čekao satima u čitaonici, a mi kasnili jer nismo shvatili da je rekao 14 h, a ne 18 h.

I sve bi bilo divno i krasno da se bar ja nisam zaljubila u njega, onako potpuno, do ušiju, ili da bar on nije odgovorio na moje simpatije. Pitanje je - šta sad??? Komunikacija nam se trenutno svodi na to da mu se ja obratim, a on se zacrveni do korena kose, gleda u pod i priča sa njim. Onda prenese svoju zbunjenost na mene i ''laku noć, pameti''. Dakle, ništa od konsultacija.

Za neupućene, Katalonci su jako moralan narod (da, narod, nemaju oni veze sa Špancima), na stranu sad sve druge dobre osobine. Koliko god pokazivao svoju naklonost, sumnjam da će ikad išta više biti od toga. Jednostvano, kod njih se znaju neka pravila - profesor + studentkinja = izbacivanje. I dok se određeni profesor, metuzalem, naš čovek, šetka posred fakulteta i ponosno šepuri sa svojom novom žrtvom, studentkinjom, meni preostaje samo da se nadam da će A. shvatiti da se neka pravila smeju kršiti, zarad višeg cilja. A šta ćeš lepše i veće od ljubavi?