Sizifov posao

"Draga, ja ne mogu više ovako..." Započela sam svoju standardnu tiradu, po ko zna koji put. Ta večita žalopojka na današnje muškarce (eh, koga zavaravamo, zapravo balavce) nikada mi ne izlazi iz glave.

Ne biram ni vreme, ni mesto. A ni sagovornika, u zadnje vreme. Samo se "istresem" na prvog na koga naiđem, pa ma ko to bio. I ostavim ga da posle tih 5 kriznih minuta mog monologa ostane da zblanuto gleda za mnom. Moja sestra to zove "Žensko pražnjenje". Ja to jednostavno zovem napad ludila. A razlog? Vanvremenski. Muškarci, naravno... Ko bi drugi.

Kad pogledamo realno svi naši problemi se kako-tako reše, ali onaj glavni - ljubav, zbog kog i dalje verujem (ili želim da verujem) da postojimo - JOK! Dakle, razlog našeg postojanja, naš životni cilj, stalno nam izmiče iz ruku. Valjda, da bi nas nešto guralo napred. Čovek se navikne na sve, i nažalost, mi smo bića sklona kratkotrajnom uživanju u postignutom cilju. Posle nekoliko dana, nedelja (kako kome) mi pronalazimo novi cilj, novi "objekat" zanimacije. I priča počinje ispočetka. Muka, napor, trka sa vremenom, nadanja, stremljenja ka ovom ili onom, neprospavane noći, onda euforija zbog konačnog priblažavanja cilju, pa tuga ukoliko nas taj "osećaj" prevari... Onda nenadano postižemo ono što smo sebi davno zacrtali kao EKSTREMNO važno, gotovo od egzistencijalnog značaja. Sledi još euforije, pa neverica, onda još malo euforije, zatim dolazi do stišavanja ove bure emocija, pa navika i na kraju... Panika. I potraga za novim ciljem.

E pa, ovde možemo da uspostavimo analogiju i sa momcima (gorepomenutim večitim balavcima). Znate ono, prvo nekoga "ukadrirate". Onda dolazi period truda kada činite sve da dotičnog zadivite. I pridobijete. Lično, verujem da je upravo to najlepši period u razvoju zaljubljenosti. To je, znate, onaj osećaj neobjašnjive sreće, kada vam se oči cakle, kosa leprša, izgledate bolje nego ikad i imate osećaj da sve možete. Onda se konačno, da se žargonski izrazim, smuvate. E sad, tu imamo, dve varijante. Po prvoj, može odmah uslediti razočarenje, jer, eto, previše ste maštali i idealizovali ga - on jednostavno nije to što je bio, ili što se vama pričinilo. Druga varijanta prikazuje nam srećan par koji guguče, maksimalno 6 meseci, a onda neminovno pristiže navika (prvi, pravi test vaše veze). Ljubav vam se čini ustajala, ima ukus kao podgrejan pasulj. Od prekjuče. Vi biste nešto promenili, ali ne znate šta. U početku mislite da je problem samo u vama. Da puno tražite. Onda krenete da se upoređujete sa drugim parovima i, gle čuda, svi vam se čine zaljubljenijim i srećnijim od vas dvoje. (Naravno, to je stoga što vidite ono što je vama drago, a ne zato što je stvarno tako. A morate imati na umu i da postoji određena grupa ljudi koja uživa da prikazuje svoju "zaljubljenost" samo pred publikom, više nego 'leba da jede). Elem, dolazite postepeno do tačke kada vas vaš dragi "meda, kolačić, zečić" ili kako već, toliko nervira da biste najradije otputovali u Tunguziju, po mogućstvu, na mesec dana. Dolazimo do tačke ključanja, sledi bujica uvreda (99 % primedbi uglavnom ne mislite ozbiljno) i, neminovno, kraj.

Ono što vas posle duge veze čeka to su zasigurno reke suza, brdo iskorišćenih maramica, gomila pojedenih slatkiša i odgledanih romantičnih komedija (po mogućstvu sa što patetičnijim i srceparajućim happy endom, koji inače sebi nikada ne biste ni dozvolili da gledate, jer vređa inteligenciju). I, naravno, ženska ispomoć, u vidu buljuka tešiteljki - vaših najboljih i najbližih drugarica. Sa sve neizbežnim savetima, koji se, otprilike, svode na jedno te isto - daj, sredi se, nabaci najbolje krpice, pa idemo do grada u provod, a onda odmah kači slike na FB, nek crkne, gad.
Kada jednom stvarno odlučite da move on with you life, a jednom ćete morati, verujte, jer se čovek na sve navikne, neko vreme ćete uživati u single varijanti, posebno ako opsesivno pratite avanture "heroina" iz serije " Seks i grad" Onda ćete se zasititi raskalašnog života (šta god to za vas predstavljalo) i... Ukadrirati novu "žrtvu". A, zapravo, plen ste vi. And the story goes on...

Elem, vratimo se na sam početak. Na žalopojku mojoj dragoj K. na ovaj nepravedan svet, ludi tempo života i momke koji previše traže. A gotovo ništa ne daju zauzvrat. Poenta priče? Sizifov posao. Znate onaj grčki mit u kome se junak Sizif, po kazni bogova, svakoga dana bori sa ogromnim teretom u vidu teškog kamena koji je dužan da kotrlja uz strmu liticu, iznova i iznova, iako zna da time ništa ne postiže. Čim dođe do vrha, svog cilja, sve se vraća na početak. E pa, drage moje, to smo vam mi, žene, danas. Ne ni Sara, ni nekakva Keri Bredšo, niti koja druga heroina. Mi smo samo moderni ženski vid Sizifa. Ili možda Don Kihot u neprestanoj borbi sa vetrenjačama.

Ko nije shvatio dosad, i bolje po njega. Ionako će mu se samo već kaz'ti. A ostali? Ma samo vi, blago meni, volite i budite mi voljene, jer posle svega ipak ostaje samo ON. I Ljubav. Ali se, makar, potrudite, da nađete nekog ko je manji magarac od prethodnog ;) Važi?