Slatke FB muke

Sedim za kompjuterom. Naravno, gde bih drugde "visila" nego PONOVO na Fejsbuku. I, iako sam sebi bezbroj puta obećala da više neću uludo trošiti vreme, posebno ne na glupo zurenje u ekran, evo me opet. Sa novim izgovorima.

Služba "Jelena-Draga-Saveta-24h dostupna prijateljica" radi punom parom. I dok balansiram izmedju drugarice koja je upala u depresiju (te joj baš moj savet neizostavno treba), drugarice koja tek što se smuvala (pa je naravno u onoj euforiji tipa "svidja-mi-se-svaki-detalj-na-njemu" čak i ako se radi o totalnoj banalnosti) i, verovale ili ne, prijatnog ćaskanja sa sadašnjom devojkom mog bivšeg (od pre milion godina), sa kojom samo što sam našla gomilu zanimljivih tema, pojavljuje se ON.

A da se ne lažemo, drage moje, ja ovde u stvari i "visim" zbog njega. Spojila sam, takoreći, lepo sa korisnim. Dok zavaravam sebe da sam ovde iz puke dosade, ja lepo stignem da se ispričam sa svih svojih 700 i nešto prijatelja (hm), a onda naidje i ON... I, pogadjate... Ma sva se topim... Od miline...

Elem, dobro uhodani scenario spremno čeka da bude ponovljen: "dama", tj. ja, čeka da je njen "princ na belom konju" pozove na chat, iako se jedva suzdržava da ne iskoči iz sopstvene kože. Jer, moliću lepo, zar treba ja da trčim za njim (po principu-nedostižno je zanimljivije). Minut. Dva. Pet minuta. Deset. Ništa se ne dešava. Glavni glumci su pobrkali uloge i zaboravili tekst. Sad me vec hvata panika. Ovo se nikada nije desilo. E sad, one tri ženske, sa početka teksta, iz "pacijenata" evoluiraju u "doktore za srce", ili ti savetodavce. Mislim se, šta ti je život, očas posla se promene uloge. A saveti... Sve bolji od boljih. Pametan je onaj čovek što je rekao da savete treba i davati i primati sa rezervom. Ali sta ćes, bitna je dobra namera, i dok moje drugarice navaljuju sa razno-raznim "ovo ce ti sigurno pomoći" savetima, s druge strane smaraju znani i neznani likovi, koji variraju od totalno providnih "muvača" do onih malo interesantnijih, zakamufliranih. A meni nije ni do čega.

Dok se tako borim sa dvojicom ekstremno navalentnih, a ujedno ćaskam sa mojim "Dragim Savetama" i sestrom iz Kanade (da, da, u medjuvremenu je stigla i ona da se uloguje), u sobu mi upada moja 5 godina mladja sestra. Jedini Glas Razuma. U roku od 5 sekundi izvlači iz mene najbitnije detalje, i to uz pomoc rečenice: "Mala, sta si mi se umusavila..." A onda. E, onda, drage moje, nastupa zemljotres u kraju. Toliko je odzvanjalo kad je moja sestra počela da se smeje, i to onako, iz petnih žila, prokljuvivši moj "big" problem.

-Ma šta se stresiraš, možda se ulogovala njegova sestra umesto njega, ponekad to svi radimo znas.
-Šta, bre, radite?!
-Pa ništa posebno, kad mi je dosadno, a ja gde ću, šta ću, aj da se ulogujem umesto tebe, budem malo na tvom profilu... I to je to.
-Jesi li ti normalna, šta ako me je neko baš tada tražio na četu, neko bitan, i šta je onda taj neko pomislio, kad mu ja ne odgovaram na poruke??? - derem se k'o malo dete i kao da je to najbitnija stvar na svetu.
-Ma ne, pa ponekad odgovorim umesto tebe... Gusko, pa tačno znam šta misliš.
-Nisi valjda?!?!?! Mala, odakle tebi pravo na tako nešto?!
-Daj, Zlatka, samo te zekim, pa odmah izadjem, a i to je sada nebitno.
-Ne, ne, njegova sestra nije u tom tvom blesavom fazonu.- razmišljam na glas.
-Ok, ali onda, ajde reci mi, sto bi ON stalno morao PRVI da te zove na čet, prvi da započinje razgovor, pa nije ti ovo 19. vek, uradi i ti nešto jednom!
-Aha, pa tačno da dečko pomisli, nije vredna pažnje, pogledaj kako se brzo prima.
Ma daj, Jelena, i ti si mi kao neka moderna devojka. Dečko je toliko daleko od tog mišljenja, da osećam, kad bi mu sad rekla šta ti je stvarno na duši, pomislio bi, mukica, da si ironična...
-Ali ti znaš da je ovaj dečko meni baš bitan.
-Kao što znam da taj decko misli da si hladna kao santa leda na Antarktiku, pre 50 godina. Nikad mu ne daš ni trunku nade, a sve zbog te tvoje uvrnute ideje o nedostićžnoj, teško osvojivoj devojci kao idealu muškaraca!!!
-Hm, možda, ali šta ako...
-E, tačno znam šta ćes sada da kažeš. Samo ćuti, važi. Možda mu je danas loš dan, možda nije raspoložen za razgovor, posebno kad vidi da si nepristupačna, ma gore nego srednjovekovna tvrdjava. A i verovatno je došao samo na kratko...
-Ma jok... Znaš da se posle 15 minuta odjavio, to se zbog mene odjavio, mora da ga smaram... To je onaj fazon "Ćao ja sam Stojanka... Ćao, ja sam otiš'o..."
-Jao, bre, od svih ljudi na planeti, ti si našla da mi citiras neku tamo grupu na Fejsu, sestro slatka, pa da li si ti normalna. Ponašaš se kao zaljubljena tinejdžerka. Aj spusti loptu na zemlju, pozovi ga na mob, pa nije FB jedini vid komunikacije.

Tačno. Bio je ovo jedan od retkih trenutaka, nazovi prosvetljenja, kada mi zasvetli ona lampica u glavi (dobro je da uopšte i radi, kako se to retko dešava zadnjih godina).
Ja k'o da sam se juče rodila, i kao da sam ceo život koristila samo Fejsbuk (a zapravo tek 5 meseci).
Epilog priče... TRESLA SE GORA, RODIO SE... MIŠ. Nazvala sam Nikolu, koji je tih dana bio prezauzet oko seminara na faksu, te smo se siti ispričali, kao nekad.

I sada... Pa, ništa. Evo me opet za kompom. Na Fejsu. Čekam da se N. uloguje, pa da se ispričamo... ;)