Kao ljudska bića oduvek se pitamo ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo, koja je naša svrha u životu...

Na kojim mestima tražimo smisao i šta nas pokreće da živimo zadovoljnijim i srećnijim životom?

Ako smo ovde došli da bismo izrasli u bolje, snažnije, srećnije i zdravije  osobe, kada i zašto se susrećemo sa osobama koje nas uvuku u vrtlog suza i tuge? Kada kažemo dosta je i da li uopšte znamo to da izgovorimo?

Bila je topla noć. Sedele smo i pričale. Plakala je. Pogledala sam njene oči.

Bila je tužna  i umorna. Rekla mi je da je u životu mogla drugačije. Prećutah,  mogla je. Gužvala je stare papire koje je ponela sa sobom. Pružila mi je jedan, na kojem je zapisivala svoje davnašnje želje.

„Život mi je zgužvao želje.“

„Ali, imaš još vremena“, pokušala sam da je utešim.

„Kada bih mogla da zaustavim sećanja i uhvatim iskru svakog dana u kojem je bilo toliko brze radosti i smeha, da sada znam kako bih usporila da bih na nekom boljem mestu brže stigla. Prošlo mi je kao treptaj oka,  a ovaj sada me boli. Boli jer znam da sam mogla da biram mudrije. Mogla sam da pogledam život u oči i pokidam ovu uzicu.“

Bez obzira šta god da se dogodi – život je ovde i sada. Život je i u onom trenutku kada kidaš staru sebe, kada skidaš staru kožu i udišeš neku novu sreću zarad sebe i života. Život i jeste živ u onom trenutku kada spoznaš da si omašio. 

Da bismo udahnuli život, možda je zaista dovoljno samo da pokidamo uzicu i kažemo naglas dosta je. 

„Pomoći ću ti da podignemo ruku za život koji zna da procveta, za život koji se ne može suzama zaustaviti, za bezrazložnu radost, za život u miru“, rekla samo joj.

Na koži njenog lica sam videla  blago  olakšanje.

Koliko je malo radosti potrebno nekome samo kada kažeš da ćeš mu pomoći, da ga ohrabriš, da osnažiš jer znaš kako ćete i kuda se krećete.

Jer gde god bile i kako god živele, uvek ćemo podići glavu jedna za drugu, glavu za život.

Gordana Ristevska