Došao je tiho na prstima, da potvrdi da sreća dolazi u tišini, pomiluje  i uvuče se pod kosu. Ležale su dve duše. Slušala ga je kako uvlači dah života u sebe, disala je sa njim.

Posmatrala je njegovo  lice, vlasi raščupane kose, vrh izgrebanog nosa, rub ljubljenih usana, njegovu uprljanu kožu. Najveći trag ostavljaju tuđi dodiri. Jednostavno ih osetiš. Pomirišeš kožu i znaš da su se na njoj borili tvoji i tuđi dodiri. Znaš da nisi sama. 

Bio je poput usnulog čarobnjaka, bez kofera, odeće, bez prošlosti, bez imena...Barem je tako mislila. Barem se tome nadala. Želela je da ga više ne traži, da živi u njoj. 

Jagodicama je ježila njegovu kožu, blago ga  dodirujući , tek da oseti da je uz njega. Noć je bila gluva. Imala je osećaj da je njihov krevet svet u svetu, bez zvuka ptica, života izvan njih, bez drugih ljudi. 

„Znaš, dok sam bila mala često sam se igrala sa svojim čarobnicama, tako sam zvala svoje lutke.. I njima sam pričala da ne budu tužne,jer će svaka od njih imati svog čarobnjaka. Nekada mi se činilo da su tužne, da su nestrpljive, da se ljute, da ih boli, da su usamljene... Večeras po prvi put plašim jutra. Plašim se zvuka pertlanja tvojih cipela. Plašim se jer mislim da će se razvodnjena tuga uvuči ispod praga i odvesti te. Da li mi možeš obećati da, iako nekada odeš, to neće biti zauvek? Da li ćeš se vratiti?“ 

Svojim dahom raspršivao je usnula nadanja. Ljubila je njegove trepavice, dok je nedostajanje, koje je predosećala, utrnulo zube. Ionako nije imala snage da zagrize još jedno ostajanje. 

„Nekada mi se čini da su tvoji  dolasci zapravo odlasci. Osećam kako te imam na pola, od pola.“

Disao je plitko. Njegovo butine grejale su njene kosti. Telo je bilo mirno, pomirljeno. Kroz otvore na roletnama videla je zoru koja ga je krala. Zatvorila je oči i tiho pevala uspavanku, za sve njene čarobnice, za lutke koje bi samo u ljubavi da ožive, za sve žene koje grebu noktima za sreću, za sve one koje tihuju u borbi, za svepodignute poglede pred ogledalo, za sve jednake, iste, zajedničke tačkice sreće.

Jutro je bilo sveže. Sunce je ledilo tragove nade. Probudila se. Sama. Čarobnjaka nije bilo. Odneo ga je još jedno januarsko čarobno snoviđenje.